Ana Brnabić, prva među jednakima

Mirjana Čekerevac

Skupština Srbije u ponedeljak bira svog predsednika ili, kako se to kaže, prvog među jednakima, a kandidat je dosadašnja premijerka Ana Brnabić. Vest o kandidaturi Brnabićevu je zatekla u Bukureštu, a prva njena reakcija bila je da će morati mnogo da uči i da sa učenjem počinje odmah. I treba mnogo da uči. Velika je razlika između predsedavanja parlamentu i predsednika vlade. Dobro je, i za nju i za skupštinu, to što, pokazala je, brzo uči. Sudeći po opozicionim reakcijama, što brže bude savladala gradivo, lakše će se nositi sa, kako je i sama rekla, velikim izazovom kao što je mesto predsednika najvišeg zakonodavnog tela.

Objavljujući odluku Predsedništva Srpske napredne stranke da kandiduje Brnabićevu za, po Ustavu, drugu najvažniju funkciju u zemlji, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ima je samo reči hvale za njen dosadašnji rad, navodeći da je „ona najpozitivnije iznenađenje u politici, ona je osoba koja je najviše i najbrže napredovala”. Kazao je i da je ona bila njegov blizak i pouzdan saradnik. Opozicionari su vest dočekali „na nož”, navodeći, između ostalog, da je „ona u vrhu liste besprizornih osoba kojima je Vučić okružen”. Iz svega što su razni opozicionari rekli, ali i iz podsećanja „profesionalnih” medija ko je Ana Brnabić, čini se da su joj se salve uvreda sručile na glavu baš zbog toga što je bila blizak i pouzdan Vučićev saradnik. A da je bila, jeste. Imala je hrabrosti da reaguje na svaku uvredu, iz zemlje i sveta, upućenu Vučiću i Srbiji, kao niko drugi iz Vučićevog okruženja. Zbog toga je, dovoljno je pogledati „profesionalne” medije, posle predsednika Srbije, najčešća meta za svakojake uvrede. I nikome nije ostala dužna.

Vučić nije nimalo pogrešio da je Ana Brnabić politički najviše i najbrže napredovala. Kada je, kao ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu, prvi put došla u parlament, šokirala je i novinare i opozicione poslanike. Imala je pripremljene sve zakone u sažetoj verziji, pozvala novinare da im predstavi šta je njihova suština, odgovarala im na pitanja i razjasnila svaku predloženu stavku. Otišla je i u poslaničke klubove, sve, pa i opozicione, ko je, naravno, hteo da je primi, istim poslom. Malo je njih htelo da je čuje, svejedno, došla je na plenarnu sednicu spremna da odgovori na svako pitanje. Međutim, opozicionari su nju šokirali – nikoga nije interesovalo šta piše u zakonima, ali je zato čula raznorazne političke priče, uvrede, koje nikakve veze sa zadatom temom nisu imale. Najupečatljivija je bila diskusija Zorana Živkovića, tadašnjeg predsednika Nove stranke, posle koje je Brnabićeva rekla da je ona navikla da razgovara baratajući činjenicama i podacima – „Stvarno ne mogu na taj način da raspravljam, ja to ne znam.” Bilo je više nego vidljivo, nije umela da se snađe u takvoj situaciji.

Brzo je savladala put od nekoga ko je izgledao kao Alisa u zemlji čuda, do nekoga ko ume i te kako da odgovori i da polemiše i da iz polemike izađe kao pobednik. Učila je, baš kao što je i rekla Živkoviću da će se potruditi da nauči da razgovara i na taj način. I naučila je. Kao premijerka s drugim najdužim stažom na toj funkciji, nikad nije izbegla da dođe u parlament, niti da se upusti u polemiku sa opozicionarima. Umela je, naravno, i da pretera. Baš na jedan takav njen ispad podsetili su opozicionari i „profesionalni” mediji po objavi njene kandidature za predsednika parlamenta, kada je, tokom rasprave povodom majskih tragedija koje su zadesile Srbiju, po završetku odgovora Miroslavu Aleksiću (NPS) udarila mikrofon, misleći da je isključen, prokomentarisala – „g....ri”. Niko, pa ni Aleksić, naravno nije pomenuo strašne uvrede koje je izrekao na račun žene, vrsnog stručnjaka, psihologa. Aleksić se nikada nije izvinio zbog onoga što je rekao, Brnabićeva jeste, što je dobro, ali tako nešto nije smela sebi da dozvoli. Šta god da poslanici kažu, predstavnici vlade, koje oni biraju, dužni su da odgovore najpristojnije moguće, pa i na najstrašnije uvrede izrečene njima samima.

U svim reakcijama opozicionara i „profesionalnih” medija vrlo je zanimljivo selektivno pamćenje, pa će tako podsetiti kako je Brnabićeva „bila zadužena za opuštenu atmosferu u skupštinskoj sali kad je rekla da opozicija želi da zamišlja Gorana Vesića golog”. Jeste, rekla je, ali su „ispustili” da pomenu da je to bio odgovor na diskusiju Nebojše Zelenovića (Moramo–Zajedno), koji je hteo da opiše stanje beogradske infrastrukture, tražeći od poslanika da „zamisle Gorana Vesića golog”, ni opšti smeh u sali nije ga odvratio od namere, pa je „svlačio” Vesića deo po deo... U priči o „besprizornoj osobi” niko od pomenutih da se seti da je Brnabićevu jedan opozicionar uredno oslovljavao s „gospodine premijeru”, dok se celokupna opozicija, sve borci za ljudska prava, od srca smejala. Nema podsećanja ni na to da je Željko Veselinović, predsednik Sindikata „Sloga”, na društvenim mrežama poželo da Brnabićevu zatvore s „deset crnaca, tek izašlih iz zatvora”, da je danima siluju. Niko to nikada nije ni osudio, a Veselinović je opet postao poslanik, bio je na visokom mestu liste „Srbija protiv nasilja”. O fikusu i ikebani, kako su je nazivali, i da ne govorimo.

Brnabićeva nas, gde god da je otišla kao premijerka, nije obrukala i svugde je srčano branila interese svoje zemlje. No, njen srdačan susret s predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen u Bukureštu bio je tema čak i za Florijana Bibera, čoveka koji koristi svaku priliku da nas počasti svojim velikim mislima o tome u kakvoj državi živimo i šta treba da radimo, inače „stručnjak za Balkan iz Graca”. Biber je, na radost ovdašnje prozapadne opozicije i „profesionalnih” medija, preuzeo tvit Vladimira Međaka iz Evropskog pokreta u Srbiji, koji je napisao: „Evropska komisija brani evropske vrednosti u praksi s premijerkom Srbije u tehničkom mandatu, koja je pokrala izbore.” Biber se nadovezao komentarom: „Fon der Lajenova prezauzeta grljenjem autokrata (i njihovih lakeja.” Pa, ovaj zagrljaj se može protumačiti i drugačije, na primer koliko oni kojima su se naši opozicionari žalili veruju u njihovu priču o krađi izbora.

Brnabićeva će se sada naći na funkciji dijametralno različitoj od dosadašnje. Od dosadašnjeg predsednika parlamenta Vladimira Orlića mora da nauči da sluša najstrašnije uvrede i na svoj i na račun vlasti, bez vike i dreke. Ono što ne treba i ne sme da preuzme od Orlića jeste da komentariše s mesta predsedavajućeg diskusije opozicionara, već da, ako želi da polemiše, lepo prepusti mesto predsedavajućeg, sedne u poslaničku klupu i polemiše koliko joj volja. Mora biti spremna i da razgovara sa svima, da traži najbolja rešenja za postizanje što bolje atmosfere u parlamentu. Obećala je da će da uči i naučiće, ali bi i druga strana trebalo nešto da nauči.