Ана Брнабић, прва међу једнакима

Мирјана Чекеревац

Скупштина Србије у понедељак бира свог председника или, како се то каже, првог међу једнакима, а кандидат је досадашња премијерка Ана Брнабић. Вест о кандидатури Брнабићеву је затекла у Букурешту, а прва њена реакција била је да ће морати много да учи и да са учењем почиње одмах. И треба много да учи. Велика је разлика између председавања парламенту и председника владе. Добро је, и за њу и за скупштину, то што, показала је, брзо учи. Судећи по опозиционим реакцијама, што брже буде савладала градиво, лакше ће се носити са, како је и сама рекла, великим изазовом као што је место председника највишег законодавног тела.

Објављујући одлуку Председништва Српске напредне странке да кандидује Брнабићеву за, по Уставу, другу најважнију функцију у земљи, председник Србије Александар Вучић има је само речи хвале за њен досадашњи рад, наводећи да је „она најпозитивније изненађење у политици, она је особа која је највише и најбрже напредовала”. Казао је и да је она била његов близак и поуздан сарадник. Опозиционари су вест дочекали „на нож”, наводећи, између осталог, да је „она у врху листе беспризорних особа којима је Вучић окружен”. Из свега што су разни опозиционари рекли, али и из подсећања „професионалних” медија ко је Ана Брнабић, чини се да су јој се салве увреда сручиле на главу баш због тога што је била близак и поуздан Вучићев сарадник. А да је била, јесте. Имала је храбрости да реагује на сваку увреду, из земље и света, упућену Вучићу и Србији, као нико други из Вучићевог окружења. Због тога је, довољно је погледати „професионалне” медије, после председника Србије, најчешћа мета за свакојаке увреде. И никоме није остала дужна.

Вучић није нимало погрешио да је Ана Брнабић политички највише и најбрже напредовала. Када је, као министарка за државну управу и локалну самоуправу, први пут дошла у парламент, шокирала је и новинаре и опозиционе посланике. Имала је припремљене све законе у сажетој верзији, позвала новинаре да им представи шта је њихова суштина, одговарала им на питања и разјаснила сваку предложену ставку. Отишла је и у посланичке клубове, све, па и опозиционе, ко је, наравно, хтео да је прими, истим послом. Мало је њих хтело да је чује, свеједно, дошла је на пленарну седницу спремна да одговори на свако питање. Међутим, опозиционари су њу шокирали – никога није интересовало шта пише у законима, али је зато чула разноразне политичке приче, увреде, које никакве везе са задатом темом нису имале. Најупечатљивија је била дискусија Зорана Живковића, тадашњег председника Нове странке, после које је Брнабићева рекла да је она навикла да разговара баратајући чињеницама и подацима – „Стварно не могу на тај начин да расправљам, ја то не знам.” Било је више него видљиво, није умела да се снађе у таквој ситуацији.

Брзо је савладала пут од некога ко је изгледао као Алиса у земљи чуда, до некога ко уме и те како да одговори и да полемише и да из полемике изађе као победник. Учила је, баш као што је и рекла Живковићу да ће се потрудити да научи да разговара и на тај начин. И научила је. Као премијерка с другим најдужим стажом на тој функцији, никад није избегла да дође у парламент, нити да се упусти у полемику са опозиционарима. Умела је, наравно, и да претера. Баш на један такав њен испад подсетили су опозиционари и „професионални” медији по објави њене кандидатуре за председника парламента, када је, током расправе поводом мајских трагедија које су задесиле Србију, по завршетку одговора Мирославу Алексићу (НПС) ударила микрофон, мислећи да је искључен, прокоментарисала – „г....ри”. Нико, па ни Алексић, наравно није поменуо страшне увреде које је изрекао на рачун жене, врсног стручњака, психолога. Алексић се никада није извинио због онога што је рекао, Брнабићева јесте, што је добро, али тако нешто није смела себи да дозволи. Шта год да посланици кажу, представници владе, које они бирају, дужни су да одговоре најпристојније могуће, па и на најстрашније увреде изречене њима самима.

У свим реакцијама опозиционара и „професионалних” медија врло је занимљиво селективно памћење, па ће тако подсетити како је Брнабићева „била задужена за опуштену атмосферу у скупштинској сали кад је рекла да опозиција жели да замишља Горана Весића голог”. Јесте, рекла је, али су „испустили” да помену да је то био одговор на дискусију Небојше Зеленовића (Морамо–Заједно), који је хтео да опише стање београдске инфраструктуре, тражећи од посланика да „замисле Горана Весића голог”, ни општи смех у сали није га одвратио од намере, па је „свлачио” Весића део по део... У причи о „беспризорној особи” нико од поменутих да се сети да је Брнабићеву један опозиционар уредно ословљавао с „господине премијеру”, док се целокупна опозиција, све борци за људска права, од срца смејала. Нема подсећања ни на то да је Жељко Веселиновић, председник Синдиката „Слога”, на друштвеним мрежама пожело да Брнабићеву затворе с „десет црнаца, тек изашлих из затвора”, да је данима силују. Нико то никада није ни осудио, а Веселиновић је опет постао посланик, био је на високом месту листе „Србија против насиља”. О фикусу и икебани, како су је називали, и да не говоримо.

Брнабићева нас, где год да је отишла као премијерка, није обрукала и свугде је срчано бранила интересе своје земље. Но, њен срдачан сусрет с председницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен у Букурешту био је тема чак и за Флоријана Бибера, човека који користи сваку прилику да нас почасти својим великим мислима о томе у каквој држави живимо и шта треба да радимо, иначе „стручњак за Балкан из Граца”. Бибер је, на радост овдашње прозападне опозиције и „професионалних” медија, преузео твит Владимира Међака из Европског покрета у Србији, који је написао: „Европска комисија брани европске вредности у пракси с премијерком Србије у техничком мандату, која је покрала изборе.” Бибер се надовезао коментаром: „Фон дер Лајенова презаузета грљењем аутократа (и њихових лакеја.” Па, овај загрљај се може протумачити и другачије, на пример колико они којима су се наши опозиционари жалили верују у њихову причу о крађи избора.

Брнабићева ће се сада наћи на функцији дијаметрално различитој од досадашње. Од досадашњег председника парламента Владимира Орлића мора да научи да слуша најстрашније увреде и на свој и на рачун власти, без вике и дреке. Оно што не треба и не сме да преузме од Орлића јесте да коментарише с места председавајућег дискусије опозиционара, већ да, ако жели да полемише, лепо препусти место председавајућег, седне у посланичку клупу и полемише колико јој воља. Мора бити спремна и да разговара са свима, да тражи најбоља решења за постизање што боље атмосфере у парламенту. Обећала је да ће да учи и научиће, али би и друга страна требало нешто да научи.