Nica i svetska kulturna baština

Grad životne radosti – tako odvajkada smatraju Nicu koja pleni svojom lepotom i šarmom, a u njoj se oseća i duh mediteranske opuštenosti. Na Uneskovoj listi ocenjena je kao kosmopolitski grad sa različitim arhitektonskim uticajima pa joj to daje i posebnu vrednost. Na njen turistički razvoj uticali su Britanci i to od prve polovine 19. veka. O ovom izuzetnom gradu priređeno je predavanje „Nica i svetska kulturna baština” u atrijumu Narodnog muzeja, na kome je govorio Fransoa Lakijez, savetik-ekspert za misiju „Nica – svetska kulturna baština”, a u publici je bio njegov kolega Olivije-Anri Sambuki, glavni kustos i direktor ove misije, sa kojim je u poseti našoj zemlji. Posetioci su mogli da čuju zašto je važno za jedno znamenito mesto da dospe na Listu svetske kulturne baštine. Predavanje su organizovali Francuski institut u Srbiji u saradnji sa Narodnim muzejom, a podršku je dalo Ministarstvo kulture.

A ova priča bila je zanimljiva i đacima Sofiji i Jovanu, iz podavalske osmoletke „Vasa Čarapić”, koji su priznali da vole i uče francuski jezik, i da im je drago što je tribina bila na francuskom.

Lakijez je u svom obraćanju podsetio da je neophodno zalaganje kako bi neki važan lokalitet, kakvih ima i u Srbiji, postao deo Uneskove Liste svetske kulturne baštine. Prema njegovim rečima, upis na ovu listu važan je jer je ujedno preporuka nekog kulturnog dobra, koje onda privlači pažnju i kao kvalitetno, ono je i više posećeno pa dolaze ljudi iz svih krajeva sveta, koji cene prave vrednosti, ali da finansijski, sam upis na Uneskovu listu ne donosi posebnu dobit, mada bi ta pomoć značila za restauraciju nekog kulturnog dobra jer za to nema mnogo sredstava u ukupnom budžetu.

Nica, kako se čulo, ima specifičan položaj, krasi je dugačka obala, parkovi i zelenilo.

– Cilj upisivanja na Uneskovu listu je ujedno zaštita neke kulturne baštine, a za njeno upravljanje potrebno je da podnosilac za upis na listu napravi plan tog upravljanja baštinom, a svaka zemlja mora je zaštititi zakonom – kazao je Lakijez.

On je istakao da je Uneskova Lista svetske kulturne baštine nastala 1972. godine zbog razumevanja da određena baština nije vredna samo na nacionalnom nivou, već da predstavlja dobro koje bi trebalo čitavo čovečanstvo da ceni i prihvati.

Danas postoji oko 1.195 upisanih dobara, koja su pretežno u Evropi, ima ih i u Aziji i Latinskoj Americi, a veoma malo ih ima u Africi, pa je to problem za Unesko koji se trudi da postigne ravnotežu između zemalja.

Sve što se nalazi na Uneskovoj listi ima izuzetnu vrednost, to su remek-dela. Objašnjavajući koji su kriterijumi za upis na Uneskovu listu, Lakijez je naveo primer manastira Studenica, koji se osim arhitektonske vrednosti ističe i po tome što su u njemu pisana književna dela na srpskom jeziku u vreme Nemanjića.

Lakijez je bio, između ostalog, upravnik za poslove u kulturi grada Pariza, kao i generalni sekretar misije za obeležavanje 2000. godine pri Ministarstvu kulture Francuske.

Sambuki je glavni kustos i direktor misije „Nica svetska baština”, a od svrstavanja Nice na Uneskovu Listu svetske baštine zadužen je za upravljanje, konzervaciju i medijaciju upisanog dobra.

Pre toga bio je generalni direktor za kulturu grada Nice i metropole Nica Azurna obala.