Ница и светска културна баштина

Град животне радости – тако одвајкада сматрају Ницу која плени својом лепотом и шармом, а у њој се осећа и дух медитеранске опуштености. На Унесковој листи оцењена је као космополитски град са различитим архитектонским утицајима па јој то даје и посебну вредност. На њен туристички развој утицали су Британци и то од прве половине 19. века. О овом изузетном граду приређено је предавање „Ница и светска културна баштина” у атријуму Народног музеја, на коме је говорио Франсоа Лакијез, саветик-експерт за мисију „Ница – светска културна баштина”, а у публици је био његов колега Оливије-Анри Самбуки, главни кустос и директор ове мисије, са којим је у посети нашој земљи. Посетиоци су могли да чују зашто је важно за једно знаменито место да доспе на Листу светске културне баштине. Предавање су организовали Француски институт у Србији у сарадњи са Народним музејом, а подршку је дало Министарство културе.

А ова прича била је занимљива и ђацима Софији и Јовану, из подавалске осмолетке „Васа Чарапић”, који су признали да воле и уче француски језик, и да им је драго што је трибина била на француском.

Лакијез је у свом обраћању подсетио да је неопходно залагање како би неки важан локалитет, каквих има и у Србији, постао део Унескове Листе светске културне баштине. Према његовим речима, упис на ову листу важан је јер је уједно препорука неког културног добра, које онда привлачи пажњу и као квалитетно, оно је и више посећено па долазе људи из свих крајева света, који цене праве вредности, али да финансијски, сам упис на Унескову листу не доноси посебну добит, мада би та помоћ значила за рестаурацију неког културног добра јер за то нема много средстава у укупном буџету.

Ница, како се чуло, има специфичан положај, краси је дугачка обала, паркови и зеленило.

– Циљ уписивања на Унескову листу је уједно заштита неке културне баштине, а за њено управљање потребно је да подносилац за упис на листу направи план тог управљања баштином, а свака земља мора је заштитити законом – казао је Лакијез.

Он је истакао да је Унескова Листа светске културне баштине настала 1972. године због разумевања да одређена баштина није вредна само на националном нивоу, већ да представља добро које би требало читаво човечанство да цени и прихвати.

Данас постоји око 1.195 уписаних добара, која су претежно у Европи, има их и у Азији и Латинској Америци, а веома мало их има у Африци, па је то проблем за Унеско који се труди да постигне равнотежу између земаља.

Све што се налази на Унесковој листи има изузетну вредност, то су ремек-дела. Објашњавајући који су критеријуми за упис на Унескову листу, Лакијез је навео пример манастира Студеница, који се осим архитектонске вредности истиче и по томе што су у њему писана књижевна дела на српском језику у време Немањића.

Лакијез је био, између осталог, управник за послове у култури града Париза, као и генерални секретар мисије за обележавање 2000. године при Министарству културе Француске.

Самбуки је главни кустос и директор мисије „Ница светска баштина”, а од сврставања Нице на Унескову Листу светске баштине задужен је за управљање, конзервацију и медијацију уписаног добра.

Пре тога био је генерални директор за културу града Нице и метрополе Ница Азурна обала.