Politička „darežljivost” Nikite Hruščova

Grupa deputata Ruske državne Dume pokrenula je inicijativu za poništavanje odluke iz 1954, iz sovjetskih vremena, u skladu s kojom je crnomorsko poluostrvo Krim postalo deo Ukrajine. Autori ovog dokumenta traže da se rešenje iz vremena predsednikovanja Nikite Hruščova proglasi „nezakonitim, suprotnim principima pravne države i međunarodnog poretka, političkim prekršajem uz kršenje Ustava RSFSR i SSSR, kao i aktom donetim bez obaveznog izjašnjavanja ruskog naroda”.

Inicijatori poništavanja pomenute odluke pozivaju se na činjenicu da niko nije imao saglasnost da u ime Ruske Federacije menja njenu teritoriju, granice... A pomenuta saglasnost postala je obavezna Ustavom RSFRS iz 1937, kao i Ustavom SSSR-a donetim godinu dana ranije. Istini za volju, postojala je mogućnost da se ovo pitanje eventualno rešava na referendumu, ali izjašnjavanje krimskih građana o njihovoj sudbini nikad nije sprovedeno.

Dodajmo i da je ukrajinskim Ustavom iz 1978. Sevastopolj (glavna ruska luka na Krimu) zajedno sa Kijevom definisan kao grad od republičkog značaja u okviru ove republike. Stanovništvo Sevastopolja nikada se nije složilo s takvom odlukom. Naprotiv, Gradski savet je 1994. doneo odluku o ujedinjenju s Rusijom.

Savremenici nekadašnjeg sovjetskog lidera Nikite Hruščova, koji je godinama bio i na čelu Komunističke partije Ukrajine, kazuju da se on na ovaj korak odlučio kako bi zadobio podršku tamošnje partijske i državne elite. Kako je pisao Dmitrij Šepilov, kasnije šef diplomatije Sovjetskog Saveza: „Hruščov je hteo lično da Ukrajini uruči poklon na zlatnom poslužavniku, kako bi cela republika imala u vidu njegovu darežljivost i stalnu brigu o napretku ove republike SSSR-a”. Kako vidimo, ova samovolja dovela je na kraju do rata, u kojem su u protekle dve godine izginule desetine hiljada ljudi, milioni su oterani u izbeglištvo, a načinjena materijalna šteta dostigla je ogromne razmere.

Istorija Krima izuzetno je burna, još od davnina smenjivali su se na ovim prostorima razni narodi, plemena, carstva, kanati... Poluostrvo je prelazilo iz ruke u ruku, delimično ili u potpunosti, da bi retko kada bilo nezavisno. S obzirom na poziciju u Crnom moru i imperije koje su ga okruživale, uvek je bilo tačka sukobljavanja. Pogotovo između Rusije i Turske, a potom ponovo između Ruske imperije i tzv. Zapadne alijanse, u vreme Krimskog rata (1853).

Revolucija 1917. i potonje rađanje sovjetske države omogućili su i stvaranje Krimske Narodne Republike, a potom i Sovjetske Socijalističke Republike Taurije, preimenovane 1919. u Krimsku Sovjetsku Socijalističku Republiku. Osamnaestog oktobra 1921. obrazovana je Krimska Autonomna Sovjetska Socijalistička Republika u sastavu Ruske SFSR i Sovjetskog Saveza.

Kao što rekosmo, odlukom Nikite Hruščova iz 1954. poluostrvo je priključeno Ukrajini, bez izjašnjavanja lokalnog stanovništva. Vraćeno je u sastav današnje Ruske Federacije nakon referenduma održanog 16. marta 2014, na kojem su svoj glas dala 1.233.002 žitelja poluostrva (83,1 odsto), od kojih je 96,77 procenata glasalo za otcepljenje od Ukrajine i prisajedinjenje Rusiji.

Ruska Specijalna vojna operacija, pokrenuta krajem februara 2022, dodatno je istakla geopolitički značaj Krima. U okolnostima kad su odnosi između Moskve i Turske postali u velikoj meri dobrosusedski, inicijatorima ukrajinskog državnog prevrata iz 2014. onemogućeno je uvlačenje bivše sovjetske republike u orbitu NATO-a i dolazak alijanse na najosetljiviji deo rusko-evropske granice. Takođe, onemogućeno joj je i masovnije prisustvo u Crnom moru i stacioniranje na južnim ruskim obalama. Time je rat u najvećoj meri orijentisan na prostore koji su zahtevali veće vojno i finansijsko angažovanje evropskih zemalja i, praktično, njihovo posredno (slanje naoružanja) i neposredno (prisustvo vojnika i vojnih stručnjaka) uvlačenje u sukob.

S današnje tačke gledišta, sudbina crnomorskog poluostrva praktično je rešena. Vraćeno je pod jurisdikciju Ruske Federacije i taj status će imati sve dok neka strana sila eventualno ne izvrši neku novu invaziju na Krim, ponovo ga okupira, proglasi svojim, promeni volju lokalnog stanovništva... Ali za takvu promenu potrebno je voditi rat. I to velikih razmera, u koji bi bile uvučene i ostale zemlje crnomorskog regiona, pre svih Turska, Gruzija, Rumunija i Bugarska.

U sadašnjim okolnostima volje za tako nešto – nema. Iako je većina pomenutih zemalja u članstvu zapadne vojne alijanse, jasno je da nijedna ne želi novi sukob s Rusijom. Ne zbog straha od eventualnog poraza, već i zbog činjenice da bi, kakav god bio ishod rata, to bilo samo privremeno rešenje koje bi vodilo nekom novom sukobu.

Nakon sve učestalijih poziva režimu Volodimira Zelenskog da se prikloni neminovnosti i stanju na terenu, ali i usled sve dramatičnije ekonomske situacije na evropskom kontinentu, kao da je malo onih koji danas razmišljaju o tome u kojoj i kakvoj državi će živeti Krimljani. Čak ni nakon njihove jasno izražene volje.