Политичка „дарежљивост” Никите Хрушчова

Група депутата Руске државне Думе покренула је иницијативу за поништавање одлуке из 1954, из совјетских времена, у складу с којом је црноморско полуострво Крим постало део Украјине. Аутори овог документа траже да се решење из времена председниковања Никите Хрушчова прогласи „незаконитим, супротним принципима правне државе и међународног поретка, политичким прекршајем уз кршење Устава РСФСР и СССР, као и актом донетим без обавезног изјашњавања руског народа”.

Иницијатори поништавања поменуте одлуке позивају се на чињеницу да нико није имао сагласност да у име Руске Федерације мења њену територију, границе... А поменута сагласност постала је обавезна Уставом РСФРС из 1937, као и Уставом СССР-а донетим годину дана раније. Истини за вољу, постојала је могућност да се ово питање евентуално решава на референдуму, али изјашњавање кримских грађана о њиховој судбини никад није спроведено.

Додајмо и да је украјинским Уставом из 1978. Севастопољ (главна руска лука на Криму) заједно са Кијевом дефинисан као град од републичког значаја у оквиру ове републике. Становништво Севастопоља никада се није сложило с таквом одлуком. Напротив, Градски савет је 1994. донео одлуку о уједињењу с Русијом.

Савременици некадашњег совјетског лидера Никите Хрушчова, који је годинама био и на челу Комунистичке партије Украјине, казују да се он на овај корак одлучио како би задобио подршку тамошње партијске и државне елите. Како је писао Дмитриј Шепилов, касније шеф дипломатије Совјетског Савеза: „Хрушчов је хтео лично да Украјини уручи поклон на златном послужавнику, како би цела република имала у виду његову дарежљивост и сталну бригу о напретку ове републике СССР-а”. Како видимо, ова самовоља довела је на крају до рата, у којем су у протекле две године изгинуле десетине хиљада људи, милиони су отерани у избеглиштво, а начињена материјална штета достигла је огромне размере.

Историја Крима изузетно је бурна, још од давнина смењивали су се на овим просторима разни народи, племена, царства, канати... Полуострво је прелазило из руке у руку, делимично или у потпуности, да би ретко када било независно. С обзиром на позицију у Црном мору и империје које су га окруживале, увек је било тачка сукобљавања. Поготово између Русије и Турске, а потом поново између Руске империје и тзв. Западне алијансе, у време Кримског рата (1853).

Револуција 1917. и потоње рађање совјетске државе омогућили су и стварање Кримске Народне Републике, а потом и Совјетске Социјалистичке Републике Таурије, преименоване 1919. у Кримску Совјетску Социјалистичку Републику. Осамнаестог октобра 1921. образована је Кримска Аутономна Совјетска Социјалистичка Република у саставу Руске СФСР и Совјетског Савеза.

Као што рекосмо, одлуком Никите Хрушчова из 1954. полуострво је прикључено Украјини, без изјашњавања локалног становништва. Враћено је у састав данашње Руске Федерације након референдума одржаног 16. марта 2014, на којем су свој глас дала 1.233.002 житеља полуострва (83,1 одсто), од којих је 96,77 процената гласало за отцепљење од Украјине и присаједињење Русији.

Руска Специјална војна операција, покренута крајем фебруара 2022, додатно је истакла геополитички значај Крима. У околностима кад су односи између Москве и Турске постали у великој мери добросуседски, иницијаторима украјинског државног преврата из 2014. онемогућено је увлачење бивше совјетске републике у орбиту НАТО-а и долазак алијансе на најосетљивији део руско-европске границе. Такође, онемогућено јој је и масовније присуство у Црном мору и стационирање на јужним руским обалама. Тиме је рат у највећој мери оријентисан на просторе који су захтевали веће војно и финансијско ангажовање европских земаља и, практично, њихово посредно (слање наоружања) и непосредно (присуство војника и војних стручњака) увлачење у сукоб.

С данашње тачке гледишта, судбина црноморског полуострва практично је решена. Враћено је под јурисдикцију Руске Федерације и тај статус ће имати све док нека страна сила евентуално не изврши неку нову инвазију на Крим, поново га окупира, прогласи својим, промени вољу локалног становништва... Али за такву промену потребно је водити рат. И то великих размера, у који би биле увучене и остале земље црноморског региона, пре свих Турска, Грузија, Румунија и Бугарска.

У садашњим околностима воље за тако нешто – нема. Иако је већина поменутих земаља у чланству западне војне алијансе, јасно је да ниједна не жели нови сукоб с Русијом. Не због страха од евентуалног пораза, већ и због чињенице да би, какав год био исход рата, то било само привремено решење које би водило неком новом сукобу.

Након све учесталијих позива режиму Володимира Зеленског да се приклони неминовности и стању на терену, али и услед све драматичније економске ситуације на европском континенту, као да је мало оних који данас размишљају о томе у којој и каквој држави ће живети Кримљани. Чак ни након њихове јасно изражене воље.