Kome smeta SPC

Nije prvi put da političari iz regiona otvaraju pitanje ratne odštete koje bi navodno Beograd trebalo da plati kao naknadu za sve ono što su ratovi iz poslednje dekade prošlog veka razorili. Nekome može biti čudno ne samo što se odšteta traži za razaranja koja su nastala tokom građanskih ratova u kojima su sve strane želele ne samo da unište SFRJ kako bi ostvarili svoje nacionalne ciljeve, već i da pobiju što je moguće više dojučerašnje braće, već i to što se ta tema ponovo otvara četvrt veka i više nakon tih sukoba. Pa, ipak, ako nas je istorija nečemu naučila to je da se stvari u politici po pravilu ne dešavaju slučajno, kao i to da nema odluke koja se ne bi mogla predstaviti tako da izgleda logično i primereno ako najmoćnija svetska sila tako odluči.

Kao što nije slučajno da su se zamrznuti konflikti u BiH i na KiM otkravili s početkom rata u Ukrajini, tako nije slučajno ni da se pritisak na Srbiju pojačava otvaranjem pitanja genocida i odštete. Mada prikriven, stvarni cilj aktuelizacije ovih zahteva je da se Srbija natera da napusti svoju politiku neutralnosti i bezrezervno pristane uz zapadni blok. Za takvo usmerenje ne bi dobila ništa zauzvrat. Šargarepu bi pojeli Priština i Sarajevo, a Srbija bi u najboljem slučaju mogla da izbegne deblju batinu.

Velike sile se, bez obzira na to koliko se zaklinjale u moralna načela i civilizacijske vrednosti poput međunarodnog prava i demokratije u principu ponašaju po univerzalnim pravilima real politike. Osnovno pravilo je nametanje hegemonije na teritoriji koju smatraju zonom svog interesa, odnosno da ne dozvole da druge velike sile ostvaruju bilo kakav uticaj na tom području.

Principijelno ponašanje Srbije koja je politički osudila napad Rusije na Ukrajinu, ali iz sopstvenih interesa održava kontakte s Moskvom doživljava se kao narušavanje američke hegemonije na Balkanu. S obzirom na to da je politika Beograda prema Zapadu, ali i prema zemljama regiona konstruktivna i ne sadrži elemente koji bi mogli poslužiti kao osnov za sankcije, podstiče se aktuelizacija starih i stvaranje novih problema u kojima SAD nisu formalno inicijator, ali će sigurno biti – treba li uopšte sumnjati – pristrasni sudija.

Pitanje pravde, međunarodnog prava, pa čak i dugoročni interesi i ciljevi bilo koje od velikih sila – od drugorazrednog su značaja u poređenju s njihovim primarnim ciljem – potpunom dominacijom i zaštitom svojih interesa u regionu. Ukrajina se u pokušaju da vodi sopstvenu politiku oslonila na pomoć Zapada. Ključno pitanje ko bi Srbiji mogao pomoći da održi svoju nezavisnu politiku? Kao što je pokazalo glasanje o predlogu za prijem Kosova u SE jedina podrška je došla od predstavnika Srba iz regiona.

Strah i nada da bi Rusija mogla povratiti uticaj koji je SSSR nekada imao u istočnoj Evropi ukoliko vojno porazi Ukrajinu više je teret nego podrška nastojanjima Srbije da održi svoju neutralnu poziciju. Ratom iscrpljenoj Rusiji primarni cilj će biti da utvrdi svoju bezbednost, a ne da širi svoj uticaj. Drugo, čak i da pobedi u bici za Ukrajinu, to neće biti kraj rata sa Zapadom. S obzirom na to da nikome nije u interesu da započinje nuklearni sukob, Zapad će se truditi da Rusiju ekonomski iznuri ohrabrujući nove sukobe u koje bi Rusija mogla da bude uvučena. U tom slučaju višegodišnje ratno naprezanje pre bi moglo da dovede do porasta nezadovoljstva i unutrašnjih podela u samoj Rusiji nego do širenja njenog uticaja. Naravno sve to pod pretpostavkom da pre toga ne dođe do sloma globalnog kapitalističkog sistema.

Za Beograd posebnu opasnost predstavlja mogućnost da Srbija bude zamorče na kome bi se vežbalo cepanje Rusije iznutra. Ma koliko se činilo da Vojvodina zbog svoje etničke strukture predstavlja integralni deo Srbije postoji mnogo razloga za sumnju da bi se upravo tu mogao začeti novi separatistički pokret. Sam etnički sastav u kome većinu čine deklarisani Srbi je od manjeg značaja. O tome svedoči činjenica da su većinu u autonomaškoj eliti činili upravo etnički Srbi. Ključnu prepreku takvim nastojanjima, međutim, predstavlja SPC.

Milo Đukanović se tek u terminalnoj fazi svoje vlasti dosetio da puni legitimitet ne može steći bez obračuna sa SPC. Njegov neuspeh je onima koji razmišljaju o vojvođanskoj državnosti nesumnjivo pokazao da se pre bilo kakvog državotvornog koraka najpre mora delegitimisati SPC.

Kada sam pre nekoliko dana – nakon mukotrpnog probijanja kroz rezultate gugl pretrage u kojoj dominiraju njemu naklonjena tumačenja – najzad došao do integralne verzije onoga što je rekao jedan novosadski aktivista, uočio sam da je glavni neprijatelj zapravo SPC. Društveno vrenje i polemika koja se povela oko provokacije koju je on izrekao pokušavajući da, navodno i neuspešno, bude ironičan sasvim je pogrešno u fokus stavila tu osobu, dajući njemu i toj neumesnoj dosetki nezaslužen publicitet. Zbog slične provokacije na, recimo, rodno ili transrodno senzitivnu temu u većini liberalnih evropskih kensel kultura neko bi bio stavljen na stub srama i marginu društvenog života. Kvaziliberali i njihove mecene su ovde, međutim, stali na stranu delinkventa ne zbog toga što im je drago ime Šakića već zato što je meta napada ovog delatnika obnavljanje uticaja SPC u Vojvodini.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista