Коме смета СПЦ

Није први пут да политичари из региона отварају питање ратне одштете које би наводно Београд требало да плати као накнаду за све оно што су ратови из последње декаде прошлог века разорили. Некоме може бити чудно не само што се одштета тражи за разарања која су настала током грађанских ратова у којима су све стране желеле не само да униште СФРЈ како би остварили своје националне циљеве, већ и да побију што је могуће више дојучерашње браће, већ и то што се та тема поново отвара четврт века и више након тих сукоба. Па, ипак, ако нас је историја нечему научила то је да се ствари у политици по правилу не дешавају случајно, као и то да нема одлуке која се не би могла представити тако да изгледа логично и примерено ако најмоћнија светска сила тако одлучи.

Као што није случајно да су се замрзнути конфликти у БиХ и на КиМ откравили с почетком рата у Украјини, тако није случајно ни да се притисак на Србију појачава отварањем питања геноцида и одштете. Мада прикривен, стварни циљ актуелизације ових захтева је да се Србија натера да напусти своју политику неутралности и безрезервно пристане уз западни блок. За такво усмерење не би добила ништа заузврат. Шаргарепу би појели Приштина и Сарајево, а Србија би у најбољем случају могла да избегне дебљу батину.

Велике силе се, без обзира на то колико се заклињале у морална начела и цивилизацијске вредности попут међународног права и демократије у принципу понашају по универзалним правилима реал политике. Основно правило је наметање хегемоније на територији коју сматрају зоном свог интереса, односно да не дозволе да друге велике силе остварују било какав утицај на том подручју.

Принципијелно понашање Србије која је политички осудила напад Русије на Украјину, али из сопствених интереса одржава контакте с Москвом доживљава се као нарушавање америчке хегемоније на Балкану. С обзиром на то да је политика Београда према Западу, али и према земљама региона конструктивна и не садржи елементе који би могли послужити као основ за санкције, подстиче се актуелизација старих и стварање нових проблема у којима САД нису формално иницијатор, али ће сигурно бити – треба ли уопште сумњати – пристрасни судија.

Питање правде, међународног права, па чак и дугорочни интереси и циљеви било које од великих сила – од другоразредног су значаја у поређењу с њиховим примарним циљем – потпуном доминацијом и заштитом својих интереса у региону. Украјина се у покушају да води сопствену политику ослонила на помоћ Запада. Кључно питање ко би Србији могао помоћи да одржи своју независну политику? Као што је показало гласање о предлогу за пријем Косова у СЕ једина подршка је дошла од представника Срба из региона.

Страх и нада да би Русија могла повратити утицај који је СССР некада имао у источној Европи уколико војно порази Украјину више је терет него подршка настојањима Србије да одржи своју неутралну позицију. Ратом исцрпљеној Русији примарни циљ ће бити да утврди своју безбедност, а не да шири свој утицај. Друго, чак и да победи у бици за Украјину, то неће бити крај рата са Западом. С обзиром на то да никоме није у интересу да започиње нуклеарни сукоб, Запад ће се трудити да Русију економски изнури охрабрујући нове сукобе у које би Русија могла да буде увучена. У том случају вишегодишње ратно напрезање пре би могло да доведе до пораста незадовољства и унутрашњих подела у самој Русији него до ширења њеног утицаја. Наравно све то под претпоставком да пре тога не дође до слома глобалног капиталистичког система.

За Београд посебну опасност представља могућност да Србија буде заморче на коме би се вежбало цепање Русије изнутра. Ма колико се чинило да Војводина због своје етничке структуре представља интегрални део Србије постоји много разлога за сумњу да би се управо ту могао зачети нови сепаратистички покрет. Сам етнички састав у коме већину чине декларисани Срби је од мањег значаја. О томе сведочи чињеница да су већину у аутономашкој елити чинили управо етнички Срби. Кључну препреку таквим настојањима, међутим, представља СПЦ.

Мило Ђукановић се тек у терминалној фази своје власти досетио да пуни легитимитет не може стећи без обрачуна са СПЦ. Његов неуспех је онима који размишљају о војвођанској државности несумњиво показао да се пре било каквог државотворног корака најпре мора делегитимисати СПЦ.

Када сам пре неколико дана – након мукотрпног пробијања кроз резултате гугл претраге у којој доминирају њему наклоњена тумачења – најзад дошао до интегралне верзије онога што је рекао један новосадски активиста, уочио сам да је главни непријатељ заправо СПЦ. Друштвено врење и полемика која се повела око провокације коју је он изрекао покушавајући да, наводно и неуспешно, буде ироничан сасвим је погрешно у фокус ставила ту особу, дајући њему и тој неумесној досетки незаслужен публицитет. Због сличне провокације на, рецимо, родно или трансродно сензитивну тему у већини либералних европских кенсел култура неко би био стављен на стуб срама и маргину друштвеног живота. Квазилиберали и њихове мецене су овде, међутим, стали на страну делинквента не због тога што им је драго име Шакића већ зато што је мета напада овог делатника обнављање утицаја СПЦ у Војводини.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa