Sat koji kuca već pune 52 godine

Zidni sat na slici koju prilažem uz pismo nije, kao što se vidi, neki moderni, digitalni, lepo dizajnirani časovnik s dugotrajnim baterijama, koji pored vremena pokazuje i neke druge korisne podatke. Vrlo je jednostavan, skromnog oblika i izgleda, bez rama koji bi ga štitio od vlage i prašine, sa samo dve kazaljke za vreme i malim otvorom u centru za stavljanje ključića kojim se ručno navija jednom u nedelju dana. A ispod toga je sitnim latiničnim slovima ispisano „made in USSR”, to jest „proizveden u Sovjetskom Savezu”.

Zašto onda ovaj sat zavređuje pažnju? Zato što takav kakav je besprekorno radi već pune 52 godine, a da se za to dugo vreme nijednom nije „razboleo” niti bio „na lečenju” kod časovničara. To je, svakako, prava retkost.

Nabavili smo ga podaleke 1972. godine, kad smo posle više podstanarskih seljakanja najzad dobili sopstveni stan u nekadašnjem Lenjinovom, a sada Bulevaru Mihajla Pupina u Novom Beogradu. Pri useljenju, kupovinom neophodnog nameštaja i razne „tehnike” nužne za potrebe domaćinstva, potrošismo svu ušteđevinu, osim neznatne sumice, taman dovoljne da kupimo ovaj jeftini ruski sat. Ko velimo, neka posluži privremeno, a kasnije ćemo uzeti neki bolji, lepši i savremeniji. To „privremeno” potraja duže od pola stoleća. Sticajem okolnosti, u tom razdoblju selili smo se iz Novog Beograda na Dorćol, pa odande na Miljakovac i otuda opet u Novi Beograd, u naselje Ledine. I pri svakoj selidbi bismo kupili nešto novo – komad nameštaja, televizor ili kompjuter, ali ne i sat. Bilo je para i za to, kao i lepih a ne skupih, pogotovo kineskih satova, ali mi nikako da se rastanemo od ovog našeg starog. Navikli se na njega i nekako nam drag, kao neka vrsta kućnog ljubimca, pa ne možemo da ga otuđimo. Godinama je s nama i verno nas služi, svako jutro pokazuje kad je vreme za ustajanje, oko podneva – za ručak, uveče da počinje televizijski dnevnik ili neka serija, a pred ponoć da treba poći na počinak.

Kako onda odjednom, iako sasvim lepo radi, da ga „iz čista mira” skinemo sa zida pa odnesemo i ostavimo kraj uličnog kontejnera za smeće i da potom završi na nekom otpadu ili dalekoj deponiji? Bilo bi nam zbog toga zaista žao. Zato ga nećemo dirati s njegovog dosadašnjeg mesta na zidu, pa neka i dalje predano služi i radi dokle god može – makar još 52 godine.

Sveta Jokić,
Beograd