Сат који куца већ пуне 52 године

Зидни сат на слици коју прилажем уз писмо није, као што се види, неки модерни, дигитални, лепо дизајнирани часовник с дуготрајним батеријама, који поред времена показује и неке друге корисне податке. Врло је једноставан, скромног облика и изгледа, без рама који би га штитио од влаге и прашине, са само две казаљке за време и малим отвором у центру за стављање кључића којим се ручно навија једном у недељу дана. А испод тога је ситним латиничним словима исписано „made in USSR”, то јест „произведен у Совјетском Савезу”.

Зашто онда овај сат завређује пажњу? Зато што такав какав је беспрекорно ради већ пуне 52 године, а да се за то дуго време ниједном није „разболео” нити био „на лечењу” код часовничара. То је, свакако, права реткост.

Набавили смо га подалеке 1972. године, кад смо после више подстанарских сељакања најзад добили сопствени стан у некадашњем Лењиновом, а сада Булевару Михајла Пупина у Новом Београду. При усељењу, куповином неопходног намештаја и разне „технике” нужне за потребе домаћинства, потрошисмо сву уштеђевину, осим незнатне сумице, таман довољне да купимо овај јефтини руски сат. Ко велимо, нека послужи привремено, а касније ћемо узети неки бољи, лепши и савременији. То „привремено” потраја дуже од пола столећа. Стицајем околности, у том раздобљу селили смо се из Новог Београда на Дорћол, па оданде на Миљаковац и отуда опет у Нови Београд, у насеље Ледине. И при свакој селидби бисмо купили нешто ново – комад намештаја, телевизор или компјутер, али не и сат. Било је пара и за то, као и лепих а не скупих, поготово кинеских сатова, али ми никако да се растанемо од овог нашег старог. Навикли се на њега и некако нам драг, као нека врста кућног љубимца, па не можемо да га отуђимо. Годинама је с нама и верно нас служи, свако јутро показује кад је време за устајање, око поднева – за ручак, увече да почиње телевизијски дневник или нека серија, а пред поноћ да треба поћи на починак.

Како онда одједном, иако сасвим лепо ради, да га „из чиста мира” скинемо са зида па однесемо и оставимо крај уличног контејнера за смеће и да потом заврши на неком отпаду или далекој депонији? Било би нам због тога заиста жао. Зато га нећемо дирати с његовог досадашњег места на зиду, па нека и даље предано служи и ради докле год може – макар још 52 године.

Света Јокић,
Београд