Humanizam, renesansa i besplatno grejanje

Efikasnost i rast (pored stabilnosti) predstavljaju mantre koje ćete najčešće čuti od vrlih nam političara iz zemlje i sveta. Efikasnost ovoga, efikasnost onoga… A zapravo radi se o efikasnosti totalitarnih mengela kojima nas korporacije svojski (u ime rasta) pritežu zarad stabilizacije sistema koji im donosi profit. Vidimo mi to vrlo dobro no se pravimo da ne osećamo.

Korporativni sistem generiše sopstvenu logiku efikasnosti koju brani po cenu globalnog porinuća u totalitarizam. Jer logika ekonomskih, tehnoloških, političkih, energetskih i ostalih efikasnosti nije ništa drugo do efikasno sredstvo za postizanje što neefikasnijeg funkcionisanja demokratskog načina odlučivanja i suverenosti država. Smešno je u tom smislu, osim toga što je i pomalo tužno, kada lokalne vlasti ističu svoju tobože suverenu politiku koja zapravo efikasno služi korporativnim entitetima. Istim onim koji ideju efikasnosti, za koju Sol u „Volterovim izrodima” ispravno primećuje da je trećerazredni proizvod razuma, izjednačavaju sa procesom demokratskog upravljanja. A „što lepo pokazuje koliko smo daleko otklizali od sopstvenog zdravog razuma”. Ipak ne brinite, globalna propaganda ubediće nas preko lokalnih ekspozitura da je nerazumno razumno, a nelogično je logično da je rat mir a ropstvo sloboda. Na koncu, uveriće nas i da su dobra koja nam pripadaju kao ljudskim bićima – planeta Zemlja, orbita, vazduh, Sunce, zapravo nečije privatno vlasništvo. I biće prilično uspešni u tom uveravanju lišenom elementarne logike. A ako je logika sistema u tome da što efikasnije prikaže prevaru kao čedo razuma, mada u tome ne vidim nikakvu logiku, lako se može dogoditi da zarad efikasnosti i rasta na kraju balade ostanemo bez „univerzalnog prava na disanje”, da upotrebim termin kamerunskog filozofa Ašila Mbembea.

Ali, pređimo na stvar. U komfornim katakombama globalnog saveza elita odlučeno je da se iz „ekoloških” razloga, pored prelaska na sintetičko meso, pređe i na grejanje nuklearnom energijom. Sve se to, kažu nam, radi zbog uvećanja stope rasta koja je još jedna od apstrakcija visoko kotiranih u Panteonu globalističkih trabunjanja. Organizovan je samit, okupljeni su lideri zemalja i proizvođači nuklearne opreme među kojom (izgleda) posebno mesto zauzimaju mali modularni reaktori. Nedemokratskom metodom nametanja doneta je globalna agenda o izmeni lokalnih zakona o nuklearkama (ili nešto slično tome), posle čega su se vladajuće strukture brže bolje bacile na posao ubeđivanja lokalnog stanovništva da je neophodno graditi nuklearke u vlastitom dvorištu. Propaganda se odvija u predvidljivom smeru zastrašivanja – od zime i hladnih radijatora, preko nemogućnosti preživljavanja bez nuklearnog pogona, do manjka novca u državnoj kasi usled plaćanja ekoloških taksi „globalnim poreznicima” ukoliko se umesto na nuklearnu energiju i dalje budemo grejali na ugalj i drva, ili ne daj bože na politički nekorektan ruski gas. Šta ono rekoste, suverena politika?!

Neko će sada racionalno prokomentarisati kako su nuklearne fisije zdravije od sagorevanja uglja i drva, ali to je samo površno pristupanje temi uz olako prelaženje preko problema skladištenja nuklearnog otpada. Opasnost u ovom potonjem ionako jedino vide teoretičari zavere i neverne Tome. Ne, stvar je u nečemu drugom. Ukoliko je korporativni kapitalizam zaista progresivan kao što tvrde njegovi opslužitelji, kojima su puna usta stabilnosti, rasta, efikasnosti, otkuda to da već nemamo univerzalno pravo na besplatno grejanje? Zar to ne bi bio vrhunac humanosti demokratskog poretka na globalnom nivou? Zar nam priroda ili Bog nisu podarili najefikasniju, ekološki najčistiju i potpuno besplatnu nuklearnu elektranu – Sunce! Svakako da jesu, ali korporativni kapitalizam ne misli tako. Zato se govori o skupocenim nuklearkama umesto o jeftinim solarnim elektranama sa gabaritnim rezervoarima za skladištenje sunčeve energije koja bi se besplatno distribuirala ljudima. E, to bi bili humanizam i renesansa. Nevolja je u tome što je korporativni kapitalizam humanistički orijentisan koliko i njegov imenjak iz 30-ih godina prošlog veka pa shodno tome ne želi odricanje od dominacije nad planetom, a još manje želi da žiteljima globalnog sela dozvoli besplatno korišćenje bilo čega, ponajmanje besplatne sunčeve energije. Jer postavlja se pitanje ko će u tom slučaju valjati male modularne reaktore. Naizgled, druga je priča ukoliko se pomenuto „valjanje” uvije u ekološki omot i spoji sa globalističkim mantrama poput efikasnosti, rasta, stabilnosti…? Kad smo kod toga, pitate li se šta ove parole uopšte znače. Ili još bolje, mogu li se preobraziti u progresivne motore čovečanstva.

S druge strane, aktuelna tehnokratska agenda o hitnom prelasku na nuklearnu energiju povezana je sa veštačkom inteligencijom kojoj takva vrsta napajanja treba radi efikasnijeg nadzora društava u korist njenih manje bistrih pandana u ljudskom obličju. I mi ćemo u jednom trenutku shvatiti (samo prilično kasno) da male modularne reaktore podižemo kako bismo obezbedili energiju veštačkoj inteligenciji jer zaboga nećemo moći da preživimo bez automatizovanih automobila! Pripovest o hladnim radijatorima nastaviće da figurira kao deo jeftinog spektakla zastrašivanja, dok će se poenta nalaziti na sasvim drugoj strani – u pametnim kućama i gradovima kojima će trebati ogromne količine nuklearne energije kako bi funkcionisali kao izvori nadzora i kontrole građana koji će (da prevera bude perfektna) sve to uredno finansirati.

Solarna energija nije dovoljno efikasna, uveravaće nas pasionirani ljubitelji nuklearki i veštačke inteligencije, premda je potpuno besplatna i svima dostupna, što je izgleda nedopustiv luksuz u svetu ogoljene korporativne moći. U međuvremenu, prilično glasna „vouk kultura” upadljivo će ćutati bez upiranja kažiprsta u globalne upravljače koji će dominaciju profita i nedemokratski način odlučivanja i dalje poistovećivati sa jedinim mogućim pravcem razvoja. Ali i sa ekološkim ljutim bojem za očuvanje planete, koji je lažan koliko i briga globalista za dobrobit čoveka. Suverene države ukoliko jednog dana zaista to i postanu, treba da zahtevaju univerzalno pravo na besplatno grejanje

Sociolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista