Neubedljivi realizam

Tekst „Vitamini” Vere Jon je drama sa elementima crne komedije, fragmentarne strukture, a bavi se posledicama raspada porodice, u kontekstu savremenog, konzumerističkog, medijskog društva. Tekst se, naravno, kritički odnosi prema nizu društvenih problema, ali, to više nije dovoljno, samo po sebi. Ta tematika je već mnogo eksploatisana u savremenoj drami i pozorištu, u svetu (od Dejvida Memeta preko Nikija Silvera do Marka Rejvenhila itd.), kao i kod nas (Ivan M. Lalić, Maja Pelević), pa su njeni različiti aspekti odavno iscrpljeni. U tom smislu, tekst Vere Jon zaista nije posebno autentičan, ali, od njega je moguće, uz odgovarajući rediteljski pristup, napraviti zadovoljavajuću predstavu. Na žalost, to reditelju Filipu Grinvaldu nije sasvim pošlo za rukom.

Najkrupnija mana predstave „Vitamini” je površno realistička, jednodimenzionalna i krajnje neubedljiva postavka likova. Njih definiše odsustvo slojevite stilizacije, koja bi predstavila i apsurd i grotesknost, bez kojih se gube njihovi kritički aspekti. U ovom obliku, nedostatka teatralizacije, predstava samo loše preslikava stvarnost, umesto da je, na scenski uverljiv način, problematizuje. U kontekstu današnjeg postojanja brojnih elektronskih medija koji prikazuju različite drame, pozorište, da bi opravdalo svoje postojanje, mora da nađe sopstveni jezik, osobenu formu prikazivanja realnosti. Ako ono samo kopira svakodnevicu, realistički, bez odmaka, njegovi potencijali se gube, što ovde jeste slučaj.

Branko Jerinić igra korpulentnog, lenjog oca, istrošenog i već umornog od života, Nela Mihailović nastupa u ulozi nešto vedrije majke, koja ne dopušta nepovoljnim okolnostima da je samelju. Ivan Zekić igra njihovog sina, romantično zaljubljenog u hendikepiranu devojku (Vjera Mujović), a Tanja Petrović loše vaspitavanu ćerku Andreju. U finalu predstave se pojavljuje Milan Kalinić, u ulozi sebe, televizijskog voditelja, koji radi nekakav reality show, pa dolazi da snima njihov život. Njegovo uključivanje, koje je, nadamo se, trebalo da ima kritičku funkciju, zbog opšte jednodimenzionalnosti i površnosti igre, nema kritičku konotaciju. Zbog nedostatka promišljenije stilizacije, nastup ove televizijske zvezde je dobio sasvim drugačiji, suprotni smisao, postao je deo diskursa masovnih medija, praznog spektakularizma, koji je trebalo kritikovati.

Scena, koja predstavlja dom ove porodice, stilizovano je rešena, na dva nivoa, što omogućava efektnu realizaciju simultanog izvođenja više prizora (scenograf Vesna Štrbac). Nekoliko televizijskih ekrana stalno emituje program, čime se, pretpostavljamo, želeo naglasiti ogroman uticaj medija na svakodnevicu. No, to baš i nije previše inventivan, ni scenski provokativan, postupak, zbog njegove očiglednosti. Još u par navrata u predstavi, ta vrsta očiglednosti banalizuje smisao (npr. kada sin, koji je mrtav, govori u kameru).

Predstava „Vitamini” Filipa Grinvalda bi bila uspešnija da je krenula putem stilizacije, kao što je to slučaj u predstavama bliske tematike, „Ja ili neko drugi” Kokana Mladenovića ili „Seksualne neuroze naših roditelja” Tanje Mandić Rigonat. Ta vrsta teatralizacije prikaza porodičnih i društvenih drama i slojevitosti likova je adekvatniji izbor predstavljanja ove vrste dramaturgije. S druge strane, neubedljiv realizam u predstavi „Vitamini” nije upotrebljiv koncept, tako da je ona izgubila skoro svaki smisao.