Неубедљиви реализам

Текст „Витамини” Вере Јон је драма са елементима црне комедије, фрагментарне структуре, а бави се последицама распада породице, у контексту савременог, конзумеристичког, медијског друштва. Текст се, наравно, критички односи према низу друштвених проблема, али, то више није довољно, само по себи. Та тематика је већ много експлоатисана у савременој драми и позоришту, у свету (од Дејвида Мемета преко Никија Силвера до Марка Рејвенхила итд.), као и код нас (Иван М. Лалић, Маја Пелевић), па су њени различити аспекти одавно исцрпљени. У том смислу, текст Вере Јон заиста није посебно аутентичан, али, од њега је могуће, уз одговарајући редитељски приступ, направити задовољавајућу представу. На жалост, то редитељу Филипу Гринвалду није сасвим пошло за руком.

Најкрупнија мана представе „Витамини” је површно реалистичка, једнодимензионална и крајње неубедљива поставка ликова. Њих дефинише одсуство слојевите стилизације, која би представила и апсурд и гротескност, без којих се губе њихови критички аспекти. У овом облику, недостатка театрализације, представа само лоше пресликава стварност, уместо да је, на сценски уверљив начин, проблематизује. У контексту данашњег постојања бројних електронских медија који приказују различите драме, позориште, да би оправдало своје постојање, мора да нађе сопствени језик, особену форму приказивања реалности. Ако оно само копира свакодневицу, реалистички, без одмака, његови потенцијали се губе, што овде јесте случај.

Бранко Јеринић игра корпулентног, лењог оца, истрошеног и већ уморног од живота, Нела Михаиловић наступа у улози нешто ведрије мајке, која не допушта неповољним околностима да је самељу. Иван Зекић игра њиховог сина, романтично заљубљеног у хендикепирану девојку (Вјера Мујовић), а Тања Петровић лоше васпитавану ћерку Андреју. У финалу представе се појављује Милан Калинић, у улози себе, телевизијског водитеља, који ради некакав reality show, па долази да снима њихов живот. Његово укључивање, које је, надамо се, требало да има критичку функцију, због опште једнодимензионалности и површности игре, нема критичку конотацију. Због недостатка промишљеније стилизације, наступ ове телевизијске звезде је добио сасвим другачији, супротни смисао, постао је део дискурса масовних медија, празног спектакуларизма, који је требало критиковати.

Сцена, која представља дом ове породице, стилизовано је решена, на два нивоа, што омогућава ефектну реализацију симултаног извођења више призора (сценограф Весна Штрбац). Неколико телевизијских екрана стално емитује програм, чиме се, претпостављамо, желео нагласити огроман утицај медија на свакодневицу. Но, то баш и није превише инвентиван, ни сценски провокативан, поступак, због његове очигледности. Још у пар наврата у представи, та врста очигледности банализује смисао (нпр. када син, који је мртав, говори у камеру).

Представа „Витамини” Филипа Гринвалда би била успешнија да је кренула путем стилизације, као што је то случај у представама блиске тематике, „Ја или неко други” Кокана Младеновића или „Сексуалне неурозе наших родитеља” Тање Мандић Ригонат. Та врста театрализације приказа породичних и друштвених драма и слојевитости ликова је адекватнији избор представљања ове врсте драматургије. С друге стране, неубедљив реализам у представи „Витамини” није употребљив концепт, тако да је она изгубила скоро сваки смисао.