Vladin posrednik iz Vašingtona

Početno prizivanje ne tako popularnog Međunarodnog monetarnog fonda u kreiranju ekonomske politike za 2009, a potom samo za „pakovanje” budžeta, izgledalo je kao političko koketiranje sa tom svetskom „pozajmnom kasom”. Ali, kako je vreme prolazilo, situacija se „usložnjavala”. Predstavnici Partije ujedinjenih penzionera Srbije drže do svojih obećanja, dopalo se to koalicionim partnerima ili ne. Tako su pozivi postali sve otvoreniji, a domaći dobošari sve glasniji i uticajniji. Zbog čega? Zar nismo jedva čekali da sa vrata skinemo MMF i njegove stroge zahteve iz prošlog aranžmana koji je istekao krajem 2006? Stvar je mnogo jednostavnija nego što se da naslutiti. MMF je tu kako bi kao nesumnjiv finansijski autoritet, (koji je po mišljenju aktuelnog predsednika Češke, Vaclava Klausa, zreo za istorijski „otpad”), bio argument u domaćim ekonomsko-političkim igrama u kojima je glavni dobitak 70 odsto penzije u prosečnoj plati. S tim se pokličem krenulo u prošlu predizbornu bitku i s njom ušlo u koaliciju. Ali, kako to platiti kada ni za sadašnja usklađivanja od nekih 14,13 odsto nema dovoljno para? Šta s tim i ostalim izdacima u toku iduće godine? Gde naći dodatne milijarde?

U ekonomiji čuda nema. Leva i desna strana bilansa moraju se uravnotežiti, a to u sadašnjoj, a pogotovo budućoj budžetskoj situaciji nije sasvim lako i izvesno. Rashodi su veći od prihoda, a u emitovana prava – ne samo za penzionere – niko da pipne. Epilog? Deficit. Koliki? Za početak, do tri procenta bruto domaćeg proizvoda. I to samo za ono što sa oktobarskim čekom sleduje penzionerima. Za onih obećanih 70 procenata svakako postoje računice, ali od njih se ministarki finansija Diani Dragutinović verovatno kosa diže na glavi. Jer, para nema.

Kako to reći upornom koalicionom partneru? Nije lako. Vlada, a s njom i skupštinska većina, lako se mogu zaljuljati i – pasti. I tu, na tom mestu, stupa – MMF. Da kaže ono što naši ekonomski i politički čelnici savršeno dobro znaju, ali nemaju dovoljno kuraži da naglas izgovore. Da para za tako veliki izdatak, bar u ovom trenutku – Srbija nema. Sa nepunih dva miliona zaposlenih i 1,6 miliona penzionera, ne postoji matematika u kojoj se te pare mogu namaći u osiromašeni penzioni fond.

Niko ne spori da su penzije, s novom povišicom, od oko 22.000 dinara male. Ali, koliko su, objektivno, velike i nepune 33.000 dinara prosečne plate. Oni su naša realnost, a to kako-tako skrpljeni budžet ne može da podnese. Za tu, sve pliću kasu, i sadašnji izdaci za penzije su nepodnošljivi, a kamoli još desetak procenata više.

Zaludan je posao ubeđivati dobro obaveštene u jasne i sasvim razumljive činjenice o nemogućoj penzionerskoj finansijskoj misiji u budžetu za 2009. Zna to jako dobro i sam Jovan Krkobabić, vođa PUPS-a i aktuelni potpredsednik vlade. Zbog toga, valjda, samo insistira na jednoj jedinoj, čini se, poslednjoj liniji – da penzije u 2009. prate rast plata. I to ima smisla. Zašto?

Država je kod nas postala najbolji poslodavac. U njoj, s javnim i svim ostalim preduzećima i nadleštvima, radi više od milion ljudi. I? U tom sektoru plate rastu mnogo brže nego u privatnom sektoru i ono malo društvenih firmi. I tu bi, dakle, MMF imao šta da kaže, kao što je to činio u prethodnom aranžmanu, kada je cepidlačeno za svaki promil rasta plata u javnom sektoru. A šta nama treba?

Osim sveobuhvatne reforme penzionog sistema, jer nigde u Evropi budžet ne služi za napajanje penzionog fonda, Srbiji treba razvoj – nove fabrike i nova radna mesta. A toga, osim u političkim i predizbornim obećanjima, nema. To bi, da je sreće, trebalo na prvo mesto da stavi, ne samo pozvani i prozvani MMF, već ponajpre naša vlada, a da se stalno bavi preraspodelom onog što nemamo zadužujući sadašnje i buduće generacije.