Владин посредник из Вашингтона

Почетно призивање не тако популарног Међународног монетарног фонда у креирању економске политике за 2009, а потом само за „паковање” буџета, изгледало је као политичко кокетирање са том светском „позајмном касом”. Али, како је време пролазило, ситуација се „усложњавала”. Представници Партије уједињених пензионера Србије држе до својих обећања, допало се то коалиционим партнерима или не. Тако су позиви постали све отворенији, а домаћи добошари све гласнији и утицајнији. Због чега? Зар нисмо једва чекали да са врата скинемо ММФ и његове строге захтеве из прошлог аранжмана који је истекао крајем 2006? Ствар је много једноставнија него што се да наслутити. ММФ је ту како би као несумњив финансијски ауторитет, (који је по мишљењу актуелног председника Чешке, Вацлава Клауса, зрео за историјски „отпад”), био аргумент у домаћим економско-политичким играма у којима је главни добитак 70 одсто пензије у просечној плати. С тим се покличем кренуло у прошлу предизборну битку и с њом ушло у коалицију. Али, како то платити када ни за садашња усклађивања од неких 14,13 одсто нема довољно пара? Шта с тим и осталим издацима у току идуће године? Где наћи додатне милијарде?

У економији чуда нема. Лева и десна страна биланса морају се уравнотежити, а то у садашњој, а поготово будућој буџетској ситуацији није сасвим лако и извесно. Расходи су већи од прихода, а у емитована права – не само за пензионере – нико да пипне. Епилог? Дефицит. Колики? За почетак, до три процента бруто домаћег производа. И то само за оно што са октобарским чеком следује пензионерима. За оних обећаних 70 процената свакако постоје рачунице, али од њих се министарки финансија Диани Драгутиновић вероватно коса диже на глави. Јер, пара нема.

Како то рећи упорном коалиционом партнеру? Није лако. Влада, а с њом и скупштинска већина, лако се могу заљуљати и – пасти. И ту, на том месту, ступа – ММФ. Да каже оно што наши економски и политички челници савршено добро знају, али немају довољно куражи да наглас изговоре. Да пара за тако велики издатак, бар у овом тренутку – Србија нема. Са непуних два милиона запослених и 1,6 милиона пензионера, не постоји математика у којој се те паре могу намаћи у осиромашени пензиони фонд.

Нико не спори да су пензије, с новом повишицом, од око 22.000 динара мале. Али, колико су, објективно, велике и непуне 33.000 динара просечне плате. Они су наша реалност, а то како-тако скрпљени буџет не може да поднесе. За ту, све плићу касу, и садашњи издаци за пензије су неподношљиви, а камоли још десетак процената више.

Залудан је посао убеђивати добро обавештене у јасне и сасвим разумљиве чињенице о немогућој пензионерској финансијској мисији у буџету за 2009. Зна то јако добро и сам Јован Кркобабић, вођа ПУПС-а и актуелни потпредседник владе. Због тога, ваљда, само инсистира на једној јединој, чини се, последњој линији – да пензије у 2009. прате раст плата. И то има смисла. Зашто?

Држава је код нас постала најбољи послодавац. У њој, с јавним и свим осталим предузећима и надлештвима, ради више од милион људи. И? У том сектору плате расту много брже него у приватном сектору и оно мало друштвених фирми. И ту би, дакле, ММФ имао шта да каже, као што је то чинио у претходном аранжману, када је цепидлачено за сваки промил раста плата у јавном сектору. А шта нама треба?

Осим свеобухватне реформе пензионог система, јер нигде у Европи буџет не служи за напајање пензионог фонда, Србији треба развој – нове фабрике и нова радна места. А тога, осим у политичким и предизборним обећањима, нема. То би, да је среће, требало на прво место да стави, не само позвани и прозвани ММФ, већ понајпре наша влада, а да се стално бави прерасподелом оног што немамо задужујући садашње и будуће генерације.