Dajte sunca ljudima od stakla

U prevodu, izboru muzike, scenografiji i režiji Ivane Vujić predstava „Staklena menažerija” Tenesija Vilijamsa je svojevrsno traganje za sopstvenim smislom, kao i smislom ljubavi. Tenesi Vilijams je lik Lore izmaštao inspirisan svojom sestrom, budući da je delo zasnovano na priči o njegovoj porodici.

U predstavi Ivane Vujić Loru tumači Tamara Aleksić, mladića Džima mudro igra Nikola Rakočević. Ognjen Malušić nastupa kao Lorin brat Tom, u kojem se zapravo krije sam pisac Tenesi Vilijams. Lik Amande Vingfild, samohrane majke Lore i Toma, tumači Borjanka Ljumović. Rediteljkini saradnici i ovoga puta bili su Slavenka Milovanović dramaturg, Dušica Knežević kostimograf, Marija Milenković, autor scenskog pokreta, Svetlana Volic, zadužena za video-art.…

Premijerom „Staklene menažerije”, koja je izvedena nedavno na sceni zemunskog Madlenianuma, ovo pozorište pridružilo se teatrima širom sveta u obeležavanju 80 godina od praizvedbe ovog komada.

Obično je prvenac većine umetnika autobiografskog karaktera. „Staklena menažerija” je prvi komad Tenesija Vilijamsa. U čemu je snaga njegove „staklenosti”?

Prvo delo je najviše u vezi sa autorom. „Staklena menažerija” jeste autobiografska drama u kojoj Vilijams govori o svojoj majci, sestri i o sebi samome. Iz tog razloga delo je snažno i traje osam decenija i mnogo se igra svuda u svetu. Civilizacija se tehnološki jako razvila od trenutka kada se pojavila „Staklena menažerija”, ali razotkrivanje smisla života, ostvarivanje ljubavi, kao i život porodice, tu je pomak ljudi mnogo sporiji. Kada čitamo ili slušamo Vilijamsove replike, one je naš savremenik.

Često pravite paralelu između Tenesija Vilijamsa i Antona Pavloviča Čehova. Koja je to nit što spaja i razdvaja ova dva velika pisca?

Da, reč je o dva izuzetna svetska pisca. Čehov je veliki ruski dramatičar i pisac kratke pripovetke. Tenesi Vilijams je veliki američki dramski autor, a takođe autor mnogobrojnih priča. Vilijams ima priču „Portret devojke sa staklom” iz koje je i nastao komad „Staklena menažerija”. Ako bi se neki Čehovljev komad mogao uporediti sa „Staklenom menažerijom”, to bi bio „Višnjik” u kojem ljudi pokušavaju da zadrže iluzije i prošlost po svaku cenu. Kao i Čehov, i Vilijams istražuje smisao života, ali kao i Čehov i on je surov pisac. Kod njega nema sentimenta, on piše kao i Čehov: dubinski razumevajući život, a samim tim gradi prostor apsurda. Obojica predstavljaju pisce drame apsurda, Čehov označava zapravo uvod u dramu apsurda. Ne Jonesko i Beket, već upravo Anton Pavlovič Čehov. Njegovi junaci su negde zarobljeni u apsurdnosti življenja. Tenesi Vilijams suprotstavlja svet mašte, osetljivosti sivilu svakodnevice. Na primer, u „Tri sestre” kod Čehova postoji lik Nataše koja je kontrast trima sestrama. Ona je veoma konkretna. Nataša hoće da se uda, kupi kuću, iseče breze, ima ljubavnika, i grabi napred kao život – surovo. Svi ostali koji imaju imalo osetljivosti zaostaju. Ako bismo pravili razliku između dobrote i zla, dobrota ima samo jednu manu, a to je da je neodlučna. Dobro se teško odlučuje, a zlo ima jedan cilj i dela odmah.

Koje teme su ključne za razumevanje Vilijamsa uopšte, a podelili ste ih sa zemunskom publikom?

Budući da sam predstavu radila na maloj sceni zemunskog Madlenianuma, reč je o veoma intimnom i zahtevnom prostoru. Glumci igraju u neposrednoj blizini, to je arena sa publikom. I to je dobro za „Staklenu menažeriji”. Na kamernoj sceni ta mikroskopska bliskost zahteva likovnu instalaciju. U prostoru „Staklene menažerije” istraživala sam pitanje prozora i pogleda. Majka kroz taj prozor kontroliše kuću. Lora ide u svet mašte, a opet sa trećeg prozora Tom se nada da će promeniti sebe i svet.

U ovoj predstavi insistirali ste na bliskosti?

Junaci „Staklene menažeriji” gaje veliku međusobnu ljubav. Iako su u sukobu, oni se trude i vole jedni druge. Okolnosti su komplikovane, teške, kao uostalom i danas. Tenesi Vilijams je radnju smestio u vreme finansijske krize, kada je veliki broj porodica ugrožen nedostatkom sredstava za život, novca i posla. Ova porodica je pritisnuta time, ali njihova borba da nadvladaju krizu ljubavlju je nešto što je za današnji momenat blagodatno.

Ovaj komad je kantata o porodici, njenoj krhkosti i „staklenosti”. Koliko je delikatno na sceni dočarati složenost odnosa unutar porodice?

Ponosna sam, što bi Sokrat rekao, na to što imam najveće bogatstvo, a to su moji prijatelji u pozorištu. Imam prijatelje-saradnike sa kojima radim gotovo tri decenije. To je retko. Slavenka Milovanović toliko godina prati moj rad i ide sa mnom za različitim dramaturškim obradama. Tu su i Dušica Knežević, profesor Tabački, bio je tu i Konstantin Bunuševac, a tu su i svi moji divni glumci. „Postanite sunce pa će vas svi gledati”, kaže Dostojevski. Svi gledamo u par koji se ljubi. Ne iz ružnih pobuda, nego zato što i nama nedostaje ljubav. Zato i kada kroz staklo propustite svetlost ona dobija magične note, dugu od boja, stalno treperi i u ljudima pokreće dobrotu.

Prestali smo da primećujemo ljude oko sebe. Kakva je sudbina malog, običnog čoveka danas?

Naizgled krhki ljudi zapravo su veoma jaki. Svet drže baš ti mali ljudi, njihova snaga, moć je ogromna. Oni su prihvatili svoje poznanje i nose ga ponosno.

Svet je suroviji više nego ikada. Vilijams ima u svim svojim komadima, neku vrstu stalne napetosti i tvrdoće. Koje sukobe naglašava?

Kod Vilijamsa imate sukob stvarnog života i emocija i imaginacije i iluzije. Danas je to pitanje jako zaoštreno iz jednostavnog razloga što naizgled spoljni svet deluje kao imaginarijum, ili kao pozorište spektakla. Ali u stvari ono ne nudi ništa osim jednog bleska. Pravi događaji se dešavaju među ljudima, citiraću Vilijamsa koji kaže: „Uzbuđenje među ljudima je ono radi čega vredi živeti”. U „Staklenoj menažeriji”, Vilijams kaže: „ Svi čekaju da im se nešto dogodi, svi čekaju rat”. Nadam se da će civilizacija i naša planeta ovoga puta izbeći takvu situaciju. Mislim da hitno mora mnogo  stvari da se zaustavi, one koje idu u sasvim pogrešnom smeru, a nanose patnju svima. Dajte sunca, dajte sunca.