Дајте сунца људима од стакла

У преводу, избору музике, сценографији и режији Иване Вујић представа „Стаклена менажерија” Тенесија Вилијамса је својеврсно трагање за сопственим смислом, као и смислом љубави. Тенеси Вилијамс је лик Лоре измаштао инспирисан својом сестром, будући да је дело засновано на причи о његовој породици.

У представи Иване Вујић Лору тумачи Тамара Алексић, младића Џима мудро игра Никола Ракочевић. Огњен Малушић наступа као Лорин брат Том, у којем се заправо крије сам писац Тенеси Вилијамс. Лик Аманде Вингфилд, самохране мајке Лоре и Тома, тумачи Борјанка Љумовић. Редитељкини сарадници и овога пута били су Славенка Миловановић драматург, Душица Кнежевић костимограф, Марија Миленковић, аутор сценског покрета, Светлана Волиц, задужена за видео-арт.…

Премијером „Стаклене менажерије”, која је изведена недавно на сцени земунског Мадленианума, ово позориште придружило се театрима широм света у обележавању 80 година од праизведбе овог комада.

Обично је првенац већине уметника аутобиографског карактера. „Стаклена менажерија” је први комад Тенесија Вилијамса. У чему је снага његове „стаклености”?

Прво дело је највише у вези са аутором. „Стаклена менажерија” јесте аутобиографска драма у којој Вилијамс говори о својој мајци, сестри и о себи самоме. Из тог разлога дело је снажно и траје осам деценија и много се игра свуда у свету. Цивилизација се технолошки јако развила од тренутка када се појавила „Стаклена менажерија”, али разоткривање смисла живота, остваривање љубави, као и живот породице, ту је помак људи много спорији. Када читамо или слушамо Вилијамсове реплике, оне је наш савременик.

Често правите паралелу између Тенесија Вилијамса и Антона Павловича Чехова. Која је то нит што спаја и раздваја ова два велика писца?

Да, реч је о два изузетна светска писца. Чехов је велики руски драматичар и писац кратке приповетке. Тенеси Вилијамс је велики амерички драмски аутор, а такође аутор многобројних прича. Вилијамс има причу „Портрет девојке са стаклом” из које је и настао комад „Стаклена менажерија”. Ако би се неки Чеховљев комад могао упоредити са „Стакленом менажеријом”, то би био „Вишњик” у којем људи покушавају да задрже илузије и прошлост по сваку цену. Као и Чехов, и Вилијамс истражује смисао живота, али као и Чехов и он је суров писац. Код њега нема сентимента, он пише као и Чехов: дубински разумевајући живот, а самим тим гради простор апсурда. Обојица представљају писце драме апсурда, Чехов означава заправо увод у драму апсурда. Не Јонеско и Бекет, већ управо Антон Павлович Чехов. Његови јунаци су негде заробљени у апсурдности живљења. Тенеси Вилијамс супротставља свет маште, осетљивости сивилу свакодневице. На пример, у „Три сестре” код Чехова постоји лик Наташе која је контраст трима сестрама. Она је веома конкретна. Наташа хоће да се уда, купи кућу, исече брезе, има љубавника, и граби напред као живот – сурово. Сви остали који имају имало осетљивости заостају. Ако бисмо правили разлику између доброте и зла, доброта има само једну ману, а то је да је неодлучна. Добро се тешко одлучује, а зло има један циљ и дела одмах.

Које теме су кључне за разумевање Вилијамса уопште, а поделили сте их са земунском публиком?

Будући да сам представу радила на малој сцени земунског Мадленианума, реч је о веома интимном и захтевном простору. Глумци играју у непосредној близини, то је арена са публиком. И то је добро за „Стаклену менажерији”. На камерној сцени та микроскопска блискост захтева ликовну инсталацију. У простору „Стаклене менажерије” истраживала сам питање прозора и погледа. Мајка кроз тај прозор контролише кућу. Лора иде у свет маште, а опет са трећег прозора Том се нада да ће променити себе и свет.

У овој представи инсистирали сте на блискости?

Јунаци „Стаклене менажерији” гаје велику међусобну љубав. Иако су у сукобу, они се труде и воле једни друге. Околности су компликоване, тешке, као уосталом и данас. Тенеси Вилијамс је радњу сместио у време финансијске кризе, када је велики број породица угрожен недостатком средстава за живот, новца и посла. Ова породица је притиснута тиме, али њихова борба да надвладају кризу љубављу је нешто што је за данашњи моменат благодатно.

Овај комад је кантата о породици, њеној крхкости и „стаклености”. Колико је деликатно на сцени дочарати сложеност односа унутар породице?

Поносна сам, што би Сократ рекао, на то што имам највеће богатство, а то су моји пријатељи у позоришту. Имам пријатеље-сараднике са којима радим готово три деценије. То је ретко. Славенка Миловановић толико година прати мој рад и иде са мном за различитим драматуршким обрадама. Ту су и Душица Кнежевић, професор Табачки, био је ту и Константин Бунушевац, а ту су и сви моји дивни глумци. „Постаните сунце па ће вас сви гледати”, каже Достојевски. Сви гледамо у пар који се љуби. Не из ружних побуда, него зато што и нама недостаје љубав. Зато и када кроз стакло пропустите светлост она добија магичне ноте, дугу од боја, стално трепери и у људима покреће доброту.

Престали смо да примећујемо људе око себе. Каква је судбина малог, обичног човека данас?

Наизглед крхки људи заправо су веома јаки. Свет држе баш ти мали људи, њихова снага, моћ је огромна. Они су прихватили своје познање и носе га поносно.

Свет је суровији више него икада. Вилијамс има у свим својим комадима, неку врсту сталне напетости и тврдоће. Које сукобе наглашава?

Код Вилијамса имате сукоб стварног живота и емоција и имагинације и илузије. Данас је то питање јако заоштрено из једноставног разлога што наизглед спољни свет делује као имагинаријум, или као позориште спектакла. Али у ствари оно не нуди ништа осим једног блеска. Прави догађаји се дешавају међу људима, цитираћу Вилијамса који каже: „Узбуђење међу људима је оно ради чега вреди живети”. У „Стакленој менажерији”, Вилијамс каже: „ Сви чекају да им се нешто догоди, сви чекају рат”. Надам се да ће цивилизација и наша планета овога пута избећи такву ситуацију. Мислим да хитно мора много  ствари да се заустави, оне које иду у сасвим погрешном смеру, а наносе патњу свима. Дајте сунца, дајте сунца.