Gradonačelnik koga su voleli

Branko Pešić (Zemun 1922. – Zemun 1986) bio je učesnik NOB-a. U leto 1942. godine otišao je u partizane. Delovao je najviše u Sremu, a potom je prešao u Bosnu, gde je učestvovao u Bici na Sutjesci. Avgusta 1943. bio je ranjen prilikom oslobođenja Bijeljine. Godine 1944. prilikom oslobođenja Beograda, general Đoko Jovanić ga je imenovao za komandanta Zemuna.

Posle oslobođenja bio je na visokim partijskim funkcijama. Ostao je upamćen kao jedan od najpopularnijih gradonačelnika Beograda, u čije vreme je grad znatno proširen i modernizovan izgradnjom novih stambenih naselja, kulturnih i sportskih centara, kapitalnih objekata, poput Mostarske petlje, mosta Gazela, Terazijskog tunela i palate Beograđanka.

Bio je inspirator i pokrovitelj mnogih značajnih manifestacija od Bitefa do Festa, osnovao je beogradsku radio-stanicu Studio B.

Jedna od velikih zasluga Branka Pešića, kad je bio potpredsednik Vlade Srbije je i ta što je energično sproveo elektrifikaciju u mnogim selima na jugu Srbije, naročito na desnoj obali Toplice.

U omladinskoj školi Crvene zvezde trenirao sam boks. U njoj sam upoznao jednog od najboljih boksera, osvajača „Zlatne rukavice” i sparing partnera čuvenog Džordža Čuvala pred njegov meč sa Muhamedom Alijem za titulu prvaka sveta u teškoj kategoriji.

Čuvalo, čovek i bokser, koga niko nije uspeo da nokautira, ali Kahriman jeste. On bi ponekad nas klince kibicovao kako boksujemo. Dopao sam mu se, sprijateljili smo se, zavoleo me.

Branku Pešiću me je predstavio kao budućeg šampiona. Njegovi ljubimci bili su Kahriman, Parlov, Džakula, Ljubinko Veselinović, Ljuba Zemunac i drugi.

Pričao mi je Kahriman, koji je trenirao Ljubu Zemunca, kako je bio jedinstvena i neponovljiva pojava, veliki laf, pravi borbeni duh i šteta je što se nije posvetio boksu.

U Nemačkoj je Ljuba otimao od bogatih, ne za sebe, već za sirotinju, kojoj je pomagao. To je bio izraz njegove pravičnosti.

Stojimo Kahriman i ja pred njegovom kućom u Zemunu, u Ulici cara Dušana, a preko puta je Brankova. Dolazi u papučama. Pita Kahrimana: „Kale, šta ti treba?”

„Hvala, čika Branko, ne treba ništa.”

I ja kao papagaj isto. „Hvala čika Branko, ne treba ništa.”

Kad je Kahriman završio boksersku karijeru, Branko mu je dodelio servis za pranje kola i kafanu. Voleo ga je kao sina. U to vreme nekoliko vila na Dedinju je bilo prazno. Branko odluči da mu da jednu. Sednu u njegov čuveni zeleni „mercedes” (BG 50-06) s njegovim kumom Dražom Markovićem, u to vreme prvom violinom Srbije. Krenu prema Dedinju da razgledaju vile. Na iznenađenje obojice, Kahrimanu se nije dopala nijedna. Više je voleo zemunsku kaldrmu nego vilu na Dedinju.

Kao dečak, Branko Pešić je voleo boks i povremeno se tukao s vršnjacima. Često je na konju s kaubojskim šeširom išao u čuvenu zemunsku kafanu Morava.

Zahvaljujući Branku dobio sam odelo od Margaret Tačer.

Jednom prilikom rekao je svom šefu kabineta Nebojši Bogunoviću: „Beogradu u posetu dolazi jedna važna poslanica iz Engleske, zove se Margaret Tačer. Sa Žikom Kovačevićem i Miladinom Šakićem, ti ćeš biti u delegaciji.”

Dočekali su je kako to samo znaju i umeju Srbi.

 Vodili su je u Skadarliju, Studenicu, Žiču, Frušku goru, i gde sve nisu.

Stižu u Skupštinu grada tri paketa iz Londona od Margaret Tačer za njih trojicu. U paketima po dva engleska štofa za odela. Kovačević i Šakić sašiju odela, a Nebojša ih smesti u orman u kome su godinama stajala. Pita me jednom Nebojša: „Šta da radim s njima? U šali mu kažem da mi ih pokloni za rođendan”. Bio je to moj najlepši poklon. Sašio sam odelo koje je i danas u mom stanu a obući ću ga za promociju moje knjige „Život, smrt, večnost”, na kojoj sam radio više od dvadeset godina, a koja ovih dana ulazi u štampu s predgovorom Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Porfirija, a pogovorom počivšeg mitropolita crnogorskog Amfilohija.

U Batajnici sam živeo i imao sam priliku da Branka češće viđam. Svake nedelje je dolazio kod svog kuma Mileta Obreškog gde se skupljalo društvo njegovih prijatelja: Bata Batus, drug Milovana Đilasa i čika Laza Čavić, sveštenik, omiljen u to vreme. Neobično je u to vreme bilo to šaroliko društvo.

Branka je ceo Beograd voleo. I Tito. Na otvaranju Centra „Sava”, 15. maja 1977. u svečanoj loži sedeo je Žika Kovačević, gradonačelnik.

Tito upita: „Gde je Branko?”

Rekoše da on više nije gradonačelnik.

„Dovedite ga!”, naredi Tito.

Svratim kod Kahrimana sedamdesetih, navrati i Branko. Pričali su o svemu i svačemu. U jednom trenutku Branko ispriča kako je za vreme njegove vladavine u Beogradu bilo oko 1.500 Crnogoraca direktora.

Tito je rekao Branku da ih smeni. „Kako da ih smenim kad odlično rade?”, odgovori Branko.

„Vodi računa Branko, treba ih kontrolirati, znaju da zajašu kad im daš moć. Imam iskustvo iz rata a i posle rata.”

I Kahriman i ja bili smo zapanjeni, mada ja nisam imao takvo iskustvo.

Godine 1986. Branko se ozbiljno razboleo. Dilema je bila – operisati ili ne? Njegova doktorka Bisa Matić bila je mišljenja da je to riskantno, dok je većina konzilijuma bila za operaciju.

Branko Pešić umro je ispod hirurškog noža.

Reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista