Vučićeva mala rokada

Donedavno je zvaničnom Beogradu najomiljeniji evropski lider bila Angela Merkel, ali od kako se administracija u Berlinu optužuje da vlastima u Prištini omogućava da radi šta hoće, predsedniku Srbije je mesto evropskog favorita dodelio predsedniku Francuske.

Potvrđujući da u politici nema večnih prijateljstava ili neprijateljstava, Aleksandar Vučić sada Emanuela Makrona naziva vodećim svetskim liderom, prijateljem i političarem sa kojim ima „najbliže lične odnose”, a za Francusku kaže da nam je oduvek bila najbliža u Evropi i da smo na nju uvek najviše računali u teškim vremenima, kakva su i sada.

Dvadeseti susret Vučića sa Makronom proglašen za strateški, a možda i najvažniji za Srbiju u poslednje tri decenije. Šta tročasovne razgovore u Jelisejskoj palati, čiji delovi „nisu bili jednostavni“, čini toliko važnim?

Na agendi je bilo 14 tema i logično je da njihov rejting nije isti. Ne bih previše o Makronovom bogougodnom obaveznom sastavu o francuskoj podršci evropskom putu Srbije, propraćenom porukom da Srbija svoj strateški izbor mora da potvrdi i tako što će više uskladiti svoju spoljnu politiku sa onom EU.

Kako bi izbegao uvlačenje u akutnu političku postizbornu krizu, učtivo je savetovao da taj izbor treba potvrditi, nastavljajući i ubrzavajući reforme, jačanje vladavine prava, nezavisnosti pravosuđa, pluralizma medija i integriteta izbornog procesa.

Na red je došlo Kosovo, koje Pariz zanima u širem kontekstu evropske bezbednosti u vreme rata u Ukrajini, dok je zvaničnom Beogradu to prilika obećanja. Razgovor bih podelio na dva segmenta. U prvom je Makron podsećao da se Vučić prošle godine u Briselu i Ohridu saglasio sa francusko-nemačkim planom, a nije propustio ni da pomene Banjsku, što je Vučić morao da sasluša stisnutih usana.

U drugom je predsednik Srbije, kako je najavio, zamolio da Pariz pomogne oko osnivanja Zajednice srpskih opština. O članstvu Kosova u Savetu Evrope nije imalo mnogo šta da se priča. Pojedini ovdašnji mediji, verovatno vođeni formiranjem posebne radne grupe za sprečavanje prijema Kosova, ovoj temi dali su prioritetan značaj, ali je to što se Francuske tiče fait accompli, svršena stvar. Makron teško da će rizikovati konflikt sa Berlinom, koji insistira da Kosovo dobije članstvo a da se ZSO formira posle toga.

U najavi se takođe aktuelizovala tema 30. godišnjice Srebrenice povodom nacrta rezolucije o genocidu koji će se na predlog Nemačke i Ruande staviti na dnevni red Generalne skupštine UN 2. maja. Vučić procenjuje, bez navođenja dokaza, da će se, iako rezolucija nema obavezujuću snagu, odmah krenuti sa inicijativom za ukidanje Republike Srpske, na osnovu stava da političke tvorevine koje su zasnovane na genocidu ne mogu da postoje. Tražiće i ratnu odštetu od Srbije. Nakon razgovora, o Srebrenici gotovo ni reči.

Razlike u stavovima nisu otklonjene, ali je fasadna srdačnost bitno odudarala od vremena kada je u Parizu obeležavana 100. godišnjica završetka Prvog svetskog rata. Makronov protokol ubacio je tada Vučića u „ložu broj 2” pa je odatle morao da posmatra kako preko puta njega stoje domaćin, Donald Tramp, Vladimir Putin, Angela Merkel, među koje je ubačen i – Hašim Tači.

Vučić ne zaboravlja, ali je sebe naterao da potisne te ružne scene. On je u spoljnoj politici spreman da razgovara, sve suprotno od onoga što sa neistomišljenicima radi kod kuće. Nije to prvi put da vidimo njegovo Janusovo lice. Delovao je kao da ne pamti kako je upravo predstavnik Francuske u Savetu bezbednosti nedavno bio ključni blokator rasprave o godišnjici napada NATO na SR Jugoslaviju.

Najviši dometi posete ostvareni su u sektorima bezbednosti i energetike. Prvi su transparentni, drugi simptomatično misteriozni.

Srbija je „veoma blizu” potpisu ugovora o kupovini 12 borbenih aviona „rafal”. Vučić je ne samo zahvalan Makronu što će potrošiti neke tri milijarde evra nego je i srećan: Srbija kupuje nove lovce, Hrvatska je nabavila polovne. Rafali bi mogli da doprinesu jačanju poverenja prema Beogradu, koje je narušeno odbijanjem Srbije da se pridruži zapadnim sankcijama Rusiji u vreme kada je Makron izuzetno zaoštrio stav prema Moskvi. Ovaj ugovor može da oslabi pritiske Zapada koji je Srbiju kritikovao zbog ranijih kupovina ruskog naoružanja.

Mene više od dolaska Luja Vitona u Srbiju zanima saradnja oko nuklearne energije koja je nekako usput pomenuta. Vučić kaže da je nuklearna energija jedina koja garantuje sigurnost snabdevanja električnom energijom. „U protivnom, 2050. nećemo imati struje, jer će nam biti potrebno četiri puta više struje.”

Francuska ima najviše nuklearnih elektrana u Evropi i nesumnjivo razvijenu nuklearnu tehnologiju. Ako Srbija namerava da potroši milijarde evra i kupi nuklearku, prvo mora da ukine zakon iz 1989. po kome su one zabranjene. Da li bi se o ukidanju moratorijuma odlučivalo na referendumu?

Debata na temu modularnih reaktora tek je otvorena u javnosti, što ne znači da nije odmakla u krugovima vlasti. Vučić je najavio razgovor oko problema radioaktivnog otpada. Bilo bi katastrofalno da Srbija postane deponija kako bi smanjila troškove. Postoji tu još jedan ne manje značajan izazov: visok stepen zavisnosti od zemlje od koje se nuklearke kupuju. Nešto slično ruskom gasu.

Vučić se kao premijer pre deset godina u Parizu sastao sa predstavnicima 40 velikih francuskih kompanija. Mnogi poslovi su u međuvremenu realizovani, uključujući Aerodrom „Nikola Tesla” i gradnju beogradskog metroa. Sada se ponovo obratio francuskim biznismenima. Ako bude potpisano sve što je u planu i što se dogovara, mogli bismo da svedočimo o poslovima vrednim više milijardi evra.

Dug je put posle Vučićeve geostrateške male rokade: u francuskim kompanijama u Srbiji radi 11.000 ljudi, u nemačkim 88.000, ali kako ovom narodu malo treba. Nekoliko reči na srpskom u Beogradu 2019, poruka na srpskom na mreži „Iks”, i eto opšteg oduševljenja Makronom. Jedino se u slavlje nije uklapalo što vodeći francuski listovi nisu ni registrovali Vučićevu istorijsku posetu.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista