Вучићева мала рокада

Донедавно је званичном Београду најомиљенији европски лидер била Ангела Меркел, али од како се администрација у Берлину оптужује да властима у Приштини омогућава да ради шта хоће, председнику Србије је место европског фаворита доделио председнику Француске.

Потврђујући да у политици нема вечних пријатељстава или непријатељстава, Александар Вучић сада Емануела Макрона назива водећим светским лидером, пријатељем и политичарем са којим има „најближе личне односе”, а за Француску каже да нам је одувек била најближа у Европи и да смо на њу увек највише рачунали у тешким временима, каква су и сада.

Двадесети сусрет Вучића са Макроном проглашен за стратешки, а можда и најважнији за Србију у последње три деценије. Шта трочасовне разговоре у Јелисејској палати, чији делови „нису били једноставни“, чини толико важним?

На агенди је било 14 тема и логично је да њихов рејтинг није исти. Не бих превише о Макроновом богоугодном обавезном саставу о француској подршци европском путу Србије, пропраћеном поруком да Србија свој стратешки избор мора да потврди и тако што ће више ускладити своју спољну политику са оном ЕУ.

Како би избегао увлачење у акутну политичку постизборну кризу, учтиво је саветовао да тај избор треба потврдити, настављајући и убрзавајући реформе, јачање владавине права, независности правосуђа, плурализма медија и интегритета изборног процеса.

На ред је дошло Косово, које Париз занима у ширем контексту европске безбедности у време рата у Украјини, док је званичном Београду то прилика обећања. Разговор бих поделио на два сегмента. У првом је Макрон подсећао да се Вучић прошле године у Бриселу и Охриду сагласио са француско-немачким планом, а није пропустио ни да помене Бањску, што је Вучић морао да саслуша стиснутих усана.

У другом је председник Србије, како је најавио, замолио да Париз помогне око оснивања Заједнице српских општина. О чланству Косова у Савету Европе није имало много шта да се прича. Поједини овдашњи медији, вероватно вођени формирањем посебне радне групе за спречавање пријема Косова, овој теми дали су приоритетан значај, али је то што се Француске тиче fait accompli, свршена ствар. Макрон тешко да ће ризиковати конфликт са Берлином, који инсистира да Косово добије чланство а да се ЗСО формира после тога.

У најави се такође актуелизовала тема 30. годишњице Сребренице поводом нацрта резолуције о геноциду који ће се на предлог Немачке и Руанде ставити на дневни ред Генералне скупштине УН 2. маја. Вучић процењује, без навођења доказа, да ће се, иако резолуција нема обавезујућу снагу, одмах кренути са иницијативом за укидање Републике Српске, на основу става да политичке творевине које су засноване на геноциду не могу да постоје. Тражиће и ратну одштету од Србије. Након разговора, о Сребреници готово ни речи.

Разлике у ставовима нису отклоњене, али је фасадна срдачност битно одударала од времена када је у Паризу обележавана 100. годишњица завршетка Првог светског рата. Макронов протокол убацио је тада Вучића у „ложу број 2” па је одатле морао да посматра како преко пута њега стоје домаћин, Доналд Трамп, Владимир Путин, Ангела Меркел, међу које је убачен и – Хашим Тачи.

Вучић не заборавља, али је себе натерао да потисне те ружне сцене. Он је у спољној политици спреман да разговара, све супротно од онога што са неистомишљеницима ради код куће. Није то први пут да видимо његово Јанусово лице. Деловао је као да не памти како је управо представник Француске у Савету безбедности недавно био кључни блокатор расправе о годишњици напада НАТО на СР Југославију.

Највиши домети посете остварени су у секторима безбедности и енергетике. Први су транспарентни, други симптоматично мистериозни.

Србија је „веома близу” потпису уговора о куповини 12 борбених авиона „рафал”. Вучић је не само захвалан Макрону што ће потрошити неке три милијарде евра него је и срећан: Србија купује нове ловце, Хрватска је набавила половне. Рафали би могли да допринесу јачању поверења према Београду, које је нарушено одбијањем Србије да се придружи западним санкцијама Русији у време када је Макрон изузетно заоштрио став према Москви. Овај уговор може да ослаби притиске Запада који је Србију критиковао због ранијих куповина руског наоружања.

Мене више од доласка Луја Витона у Србију занима сарадња око нуклеарне енергије која је некако успут поменута. Вучић каже да је нуклеарна енергија једина која гарантује сигурност снабдевања електричном енергијом. „У противном, 2050. нећемо имати струје, јер ће нам бити потребно четири пута више струје.”

Француска има највише нуклеарних електрана у Европи и несумњиво развијену нуклеарну технологију. Ако Србија намерава да потроши милијарде евра и купи нуклеарку, прво мора да укине закон из 1989. по коме су оне забрањене. Да ли би се о укидању мораторијума одлучивало на референдуму?

Дебата на тему модуларних реактора тек је отворена у јавности, што не значи да није одмакла у круговима власти. Вучић је најавио разговор око проблема радиоактивног отпада. Било би катастрофално да Србија постане депонија како би смањила трошкове. Постоји ту још један не мање значајан изазов: висок степен зависности од земље од које се нуклеарке купују. Нешто слично руском гасу.

Вучић се као премијер пре десет година у Паризу састао са представницима 40 великих француских компанија. Многи послови су у међувремену реализовани, укључујући Аеродром „Никола Тесла” и градњу београдског метроа. Сада се поново обратио француским бизнисменима. Ако буде потписано све што је у плану и што се договара, могли бисмо да сведочимо о пословима вредним више милијарди евра.

Дуг је пут после Вучићеве геостратешке мале рокаде: у француским компанијама у Србији ради 11.000 људи, у немачким 88.000, али како овом народу мало треба. Неколико речи на српском у Београду 2019, порука на српском на мрежи „Икс”, и ето општег одушевљења Макроном. Једино се у славље није уклапало што водећи француски листови нису ни регистровали Вучићеву историјску посету.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa