Plakali i umetnik i hrast

Valjevo – Do polovine prošlog veka u Srbiji je sve bilo drveno izuzev noža na stolu i sekire na drvljeniku. Crnog hrasta malo je gde bilo kao na prostoru današnje Kolubare, o čemu najbolje svedoče bogata nalazišta lignita. Od te goleme japije mnoga stabla uspela su da izbegnu sudbinu fosila što su prepoznali čitači godova sa ovog područja osnivajući, nadaleko čuvenu, Kolubarsku školu naive. Milutin Ranković (44), njen najmlađi predstavnik, izložbom u valjevskoj „Galeriji 34”obeležio je dve i po decenije svog rada i posvećenosti ovoj umetnosti.

I pored toga što je u vremenu velike otuđenosti, haosa i tranzicionog živog blata skoro staromodno biti na strani naive, Milutinova izložba potvrdila je nešto sasvim suprotno. O tome najbolje svedoči velika posećenost izložbe, uz neskriveno divljenje prema vrednostima čija je prolaznost samo povremena. Od prve izložbe 1982. godine, ovaj nadareni umetnik, koji je rođen u Valjevu a stvara i živi u Lajkovcu, do sada se predstavio na preko 200 samostalnih i kolektivnih postavki u zemlji i inostranstvu. Njegove drvene skulpture, kompozicije i mozaici nalaze se u galerijama, muzejima i privatnim kolekcijama širom sveta kao i u vlasništvu srpskog patrijarha Pavla. Izdignuvši se visoko iznad proseka, Milutin je 1997. godine rukopoložen u sveštenog ikonopisca i drvorezbara što je, kako reče pesnik Petar Pajić, ravno akademskom zvanju u ovoj oblasti umetničkog delanja.

Ne krije Milutin da je imao puno sreće time što je kao drvorezbar stasavao uz „krađu” zanata od nadaleko čuvenih utemeljivača Kolubarske škole naive: braće Stanisavljević, Bogosava Živkovića, Ilije Filipovića i drugih.

– U jednom momentu primetio sam da njihovi radovi, koji su bili visoko cenjeni u celom svetu, sve više naginju prema „totemizmu” i onoj umetnosti koju je nudila Afrika. Takav pristup nije bio podudaran sa mojim razmišljanjima i preokupacijom starom Vizantijom, tako da sam se opredelio za liniju kojom se vodio jedan od prvih srpskih drvodeljaca, Hadži Ruvim, koji je stvarao u manastiru Bogovađi kod Lajkovca. Radi se o „razgovoru” sa drvetom sa blagim linijama, iz čijeg se svakog čvora ili obrazine može uočiti živi duh nekog od naših predaka, svetaca, junaka ili običnih paora. Na početku sam drvo slušao ali, vremenom, uloge su se promenile no ne do te mere da je među nama bilo svađe i mimoilaženja. Francuski filozof Didro je govorio kako kamen zna da plače ali ga mi ne čujemo; možete, onda, zamisliti kakve sve vrline ima drvo! Kada sam drvorezbario ciklus „Jasenovac”, zajedno smo plakali i ja i crni kolubarski hrast koji je dopustio da isklešem na njemu deo tog stradališta – objašnjava Milutin.

Prilikom posete jednoj Rankovićevoj izložbi, jeromonah Ilarion je kazao: „Da je ovaj umetnik rođen u nekoj drugoj državi, slovio bi za velikana”. Doduše, njegova dela koja su našla počasna mesta u Hilandaru, našoj ambasadi u Moskvi, brojnim manastirima, a, pored ostalog, uklesana su i na porotničkom stolu Trećeg opštinskog suda u Beogradu, ipak svedoče o njihovoj vrednosti.

– Preporod ove vrste umetnosti dogodio se 2005. godine kada je Dušan Milovanović, viši kustos Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu, organizovao najveću izložbu u ovom delu Evrope pod nazivom „Savremena srpska pravoslavna umetnost”. Do tada su nas drvorezbare poistovećivali sa proizvođačima suvenira, što je bilo neprimereno i ponižavajuće. Tim pre što je takvih umetnika sve manje, i što publika i stručna javnost sve naglašenije uviđaju naš značaj i mesto u svetu kulture – kaže Milutin Ranković uz čije je drvodeljačko baštinjenje nesebično stao i književnik Radovan Beli Marković, poručujući da bi neodoljivo želeo da jedine gvozdene stvari na planeti Zemlji pripadaju – železnici i vojsci.