Плакали и уметник и храст

Ваљево – До половине прошлог века у Србији је све било дрвено изузев ножа на столу и секире на дрвљенику. Црног храста мало је где било као на простору данашње Колубаре, о чему најбоље сведоче богата налазишта лигнита. Од те големе јапије многа стабла успела су да избегну судбину фосила што су препознали читачи годова са овог подручја оснивајући, надалеко чувену, Колубарску школу наиве. Милутин Ранковић (44), њен најмлађи представник, изложбом у ваљевској „Галерији 34”обележио је две и по деценије свог рада и посвећености овој уметности.

И поред тога што је у времену велике отуђености, хаоса и транзиционог живог блата скоро старомодно бити на страни наиве, Милутинова изложба потврдила је нешто сасвим супротно. О томе најбоље сведочи велика посећеност изложбе, уз нескривено дивљење према вредностима чија је пролазност само повремена. Од прве изложбе 1982. године, овај надарени уметник, који је рођен у Ваљеву а ствара и живи у Лајковцу, до сада се представио на преко 200 самосталних и колективних поставки у земљи и иностранству. Његове дрвене скулптуре, композиције и мозаици налазе се у галеријама, музејима и приватним колекцијама широм света као и у власништву српског патријарха Павла. Издигнувши се високо изнад просека, Милутин је 1997. године рукоположен у свештеног иконописца и дрворезбара што је, како рече песник Петар Пајић, равно академском звању у овој области уметничког делања.

Не крије Милутин да је имао пуно среће тиме што је као дрворезбар стасавао уз „крађу” заната од надалеко чувених утемељивача Колубарске школе наиве: браће Станисављевић, Богосава Живковића, Илије Филиповића и других.

– У једном моменту приметио сам да њихови радови, који су били високо цењени у целом свету, све више нагињу према „тотемизму” и оној уметности коју је нудила Африка. Такав приступ није био подударан са мојим размишљањима и преокупацијом старом Византијом, тако да сам се определио за линију којом се водио један од првих српских дрводељаца, Хаџи Рувим, који је стварао у манастиру Боговађи код Лајковца. Ради се о „разговору” са дрветом са благим линијама, из чијег се сваког чвора или образине може уочити живи дух неког од наших предака, светаца, јунака или обичних паора. На почетку сам дрво слушао али, временом, улоге су се промениле но не до те мере да је међу нама било свађе и мимоилажења. Француски филозоф Дидро је говорио како камен зна да плаче али га ми не чујемо; можете, онда, замислити какве све врлине има дрво! Када сам дрворезбарио циклус „Јасеновац”, заједно смо плакали и ја и црни колубарски храст који је допустио да исклешем на њему део тог страдалишта – објашњава Милутин.

Приликом посете једној Ранковићевој изложби, јеромонах Иларион је казао: „Да је овај уметник рођен у некој другој држави, словио би за великана”. Додуше, његова дела која су нашла почасна места у Хиландару, нашој амбасади у Москви, бројним манастирима, а, поред осталог, уклесана су и на поротничком столу Трећег општинског суда у Београду, ипак сведоче о њиховој вредности.

– Препород ове врсте уметности догодио се 2005. године када је Душан Миловановић, виши кустос Музеја примењених уметности у Београду, организовао највећу изложбу у овом делу Европе под називом „Савремена српска православна уметност”. До тада су нас дрворезбаре поистовећивали са произвођачима сувенира, што је било непримерено и понижавајуће. Тим пре што је таквих уметника све мање, и што публика и стручна јавност све наглашеније увиђају наш значај и место у свету културе – каже Милутин Ранковић уз чије је дрводељачко баштињење несебично стао и књижевник Радован Бели Марковић, поручујући да би неодољиво желео да једине гвоздене ствари на планети Земљи припадају – железници и војсци.