Britanija je svetski rekorder u genocidu

Nedavno je britanski ambasador u Beogradu Edvard Ferguson dao intervju listu „Politika”, u kome se osvrnuo na pitanje takozvanog genocida u Srebrenici, koje već dugo opterećuje odnose Beograda i Londona. Podsetimo da je 2015. godine upravo Britanija u SB UN predložila rezoluciju kojom se Srbi osuđuju za genocid, ali je njeno usvajanje sprečila Rusija ulažući veto.

U intervjuu ambasador doslovce tvrdi: „Britanija se ne igra politike kada je u pitanju Srebrenica. Kompetentni međunarodni sudovi su ono što se desilo u Srebrenici okvalifikovali kao genocid.”

Namera Britanije je, kaže ambasador, „da naučimo lekcije kako se to nikada ne bi ponovilo”. Tome je dodao: „Svrha ove rezolucije je da se spoznajom prošlosti i uspostavljanjem međunarodnog dana sećanja na taj događaj, i promišljanjem, suštinski krene napred.”

Britanski genocid, ne jedan već mnogo njih

Pa, krenimo redom. Ostavimo ovde po strani pitanje „genocida” u Srebrenici. U britanskoj istoriji postoje mnogi događaji koji se bez imalo sumnje mogu okvalifikovati kao genocid. Nažalost, ne sećamo se da je Britanija osudila samu sebe zbog toga genocida, da se pokajala, ili da je „spoznala (svoju) prošlost, kako bi mogla da krene napred.”

Takođe, Britanija nije uputila nijednu reč izvinjenja ovim narodima. „Britanija ne treba da se stidi svoje kolonijalne prošlosti”, to je refren koji često i danas ponavljaju javne ličnosti i mediji. Nema ni molbi za oprost grehova, ili, možda hrišćanskog kajanja.

Nije da je tih zločina bilo malo, ili da su se dogodili slučajno. Ovi pokolji su se odvijali na ključnim mestima zemaljske kugle, od Amerike, Indije, Kine i Afrike, preko Australije, Indonezije, Malezije, sve do Pakistana, Avganistana i Iraka. O tim zločinima se malo govori, a neki su sasvim potisnuti ili zaboravljeni.

Sadističkim metodama indijanska populacija smanjena za 90 odsto

U Severnoj Americi prve engleske kolonije su osnovane ranih 1600-ih. Britanski genocid nad indijanskim stanovništvom potrajaće narednih četiri veka.

„Rezultate” britanskog genocida briljantno opisuje opisuje profesor etničkih studija sa Univerziteta Kolorado Vard Čerčil: „Tokom četiri veka, od 1492, kada je Kristifor Kolumbo kročio u „Novi svet”, sve do 1892, kada je Biro za popise zaključio da je manje od 250.000 Indijanaca preživelo u SAD, indijanska populacija, za koju se procenjuje da je iznosila 125 miliona, smanjena je za preko 90 odsto.”

Indijanci su ubijani na ingeniozne načine, u kojima nije teško prepoznati sadizam. „Ubijani su sekirom ili mačem, živi su spaljivani, rastrzali su ih konji, lovljeni su radi zabave, bacani su psima, ubijani vatrenim oružjem, prebijani, probadani, skalpirani, vešani za kuke za meso, bacani sa brodova, radeći do smrti kao robovi, namerno izgladnjivani, smrznuti na nekom od mnogobrojnih prisilnih marševa, u zatvorima i u nepoznatom broju slučajeva namerno zaraženi epidemijskim bolestima.”

Evo kako je izgledao taj genocid u praksi. Ovaj opis zločina, koji se dogodio nad stanovnicima jednog indijanskog sela u Masačusetsu, dugujemo Englezu Vilijamu Bredfordu: „Indijanci koji su izbegli puščanu vatru poklani su mačevima; neki su raskomadani na komadiće, drugi su bezglavo bežali, a veoma malo ih se spaslo. Tada su ih ubili oko četiri stotine. Jezivo je bilo gledati kako ih peku na vatri i potoke krvi, užasan je bio smrad od toga, ali pobeda je bila slatka žrtva za koju smo zahvaljivali Bogu, koji nam je omogućio da pobedimo neprijatelje svojim rukama i dao nam brzu pobedu.”

Šta je sa starosedeocima u Australiji

Pred tim zločinima genocidi, poput onih počinjenih u Australiji i na Novom Zelandu, izgledaju gotovo beznačajno ili zanemarivo. Od ranog 18. veka u Australiji je živelo oko 300.000 starosedelaca. Nakon sukoba sa kolonistima, ubijanja, lova na ljude i zaraznih bolesti, koje su širili Britanci, početkom 20. veka preostalo ih je jedva 45.000.

Ni Novi Zeland nije bolje prošao

Ni Novi Zeland nije bio bolje sreće. Na Novom Zelandu je živelo oko 100.000 Maora, kada je ostrvo 1769. godine otkrio Džejms Kuk. Međutim, tokom 19. veka, populacija naglo opada, izložena istrebljenju. Tehnologija je ista kao i u Severnoj Americi ili Autraliji. Godine 1896. stanovništvo je dostiglo najnižu cifru od oko 42.000.

Stranka Maora sa Novog Zelanda nedavno je zatražila „razvod” od britanske krune. Poziv je upućen na 182. godišnjicu potpisivanja Vaitangi sporazuma ili „Te Tiriti o Vaitangi”, odnosno osnovnog pravnog dokumenta Novog Zelanda, kojim su Maori „prepustili” suverenitet nad ostrvom Britancima, izvestio je nedavno britanski list „Gardijan”.

Pored pokolja u Indiji su umirali i od gladi – Čerčil zabranio izvoz hrane u tu zemlju

Britanci su počinili i besprimerne zločine u Indiju, koja je imala istu nesreću: da postane engleska kolonija.

Poznat je slučaj gladi u Indiji, koji se desio u Bengalu 1943, pod britanskom upravom. Oko tri miliona ljudi umrlo je od gladi i bolesti u indijskoj provinciji Bengal. Napomenimo da glad u Bengalu nije posledica neke prirodne katastrofe. Britanski premijer Čerčil je zabranio izvoz hrane u Indiju. List „Indipendent” navodi da je pod vlašću imperije u Indiji za jedan vek od gladi umrlo između 12 i 29 miliona ljudi.

Ovome treba dodati i slučajeve kao što je Pokolj u Amritsaru, koji se desio 1919. ili pokolj u Jalijanvala Bagi iz iste godine, kada su britanski vojnici, po naredbi pukovnika Redžinalda Dyera, pucali na nenaoružane indijske demonstrante u pokrajini Pendžab. Za manje od deset minuta pobijeno je oko 1.000 ljudi, ali, to je samo kap u moru, jer ne postoji precizna evidencija o žrtvama britanskih zločina u Indiji. Naprotiv, zločinci se u Britaniji i danas slave. Dom lordova i deo britanske javnosti su zbog ovog masakra naredbodavca pukovnika Dyera proglasili za heroja.

U Kini stvarne brojke iznose milioni žrtava

Čitava Kina nikad nije bila kolonija, ali se u 19. veku našla u polukolonijalnom statusu. Kinezi nisu samo žrtve pokušaja britanskih kolonijalnih osvajanja, već i Opijumskih ratova, koje je Britanska imperija vodila kako bi slobodno dilovala drogu.

Ovome treba dodati i žrtve gladi i siromaštva. Kinezi su ovaj vek upamtili kao „vek poniženja”. Veoma je teško doći do makar približnih procena o kineskim žrtvama, ali nema sumnje da stvarne brojke iznose na milione ljudi.

Iživljavanje nad „crnom Afrikom”

Britanci su se iživljavali i nad „crnom Afrikom”. Kako je nedavno primetila portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova: „Englezi su iz Afrike odveli oko 13 miliona ljudi kao robove. Broj poginulih je tri do četiri puta veći, a ukupan broj žrtava je dostigao 50 do 53 miliona.”

Britanci u Africi nisu štedeli ni belo stanovništvo, poput Bura, potomaka holandskih naseljenika na jugu Afrike. Na primer, u Drugom burskom ratu, oni su držali 107.000 zarobljenih Bura u nekoj vrsti konc-logora. Pomrlo ih je više od 30.000. Napomenimo da žrtve među crnim stanovništvom nisu ubrojane među stradale.

Hemijsko oružje koristili u Mesopotaniji

„Velika Britanija je svetski rekorder u genocidu”, zaključila je nedavno portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova.

Evo još jedne interesantne činjenice, koju je iznela Zaharova: „Prema dokumentima koji su otkriveni u Nacionalnoj arhivi Britanije, engleske vlasti su u proleće 1920. godine koristile hemijsko oružje kako bi ugušile ustanak Arapa u Mesopotamiji (današnja teritorija Iraka),” objavio je RT Balkan.