Erdogan u Beloj kući, Putin u Ankari

Turska je u diplomatskoj ofanzivi kakva se odavno ne pamti: predsednik Redžep Tajip Erdogan će prvi put ući u Belu kuću otkako je Džozef Bajden došao na vlast. Samo što su ispratili Volodimira Zelenskog, u Ankari se pripremaju da, posle dva odlaganja, dočekaju ruskog predsednika Vladimira Putina, koji će prvi put od početka ukrajinskog rata, pre više od dve godine, posetiti jednu zemlju NATO-a.

Turski mediji, pozivajući se na svoje izvore, najavljuju da će se Bajden i Erdogan naći za istim stolom 8. maja u Vašingtonu, dok su do sada imali samo kratke susrete, u prolazu, na međunarodnim skupovima. Lideri dve vodeće zemlje NATO-a, bez obzira na oprečne stavove o mnogim bilateralnim i međunarodnim problemima, osuđeni su na saradnju, pogotovo zato što je Ankara, posle dvadeset meseci odugovlačenja, dala zeleno svetlo za ulazak Švedske i nešto ranije Finske u vojnu alijansu. Vašington je odmah uzvratio: dozvolio je da Ankara kupi 40 savremenih aviona F-16 i rezervne delove za modernizaciju postojeće zastarele turske vojne flote.

Posle Erdoganove (ne)očekivane pobede na predsedničkim izborima prošle godine, u Vašingtonu su shvatili da, ma ko bude sedeo u Beloj kući, mora s njim da sarađuje, iako ga u Americi poslednjih godina optužuju da je autokrata, da progoni političke protivnike i ne poštuje ljudska prava. U Ankari su jedno vreme prozivali Bajdena da je na predsedničkim izborima otvoreno podržavao opozicionog kandidata, ali da mu je bilo džaba.

Ovo je samo početak koji obećava: na stolu u Beloj kući naći će se mnogi problemi, bilateralni i regionalni, koji godinama opterećuju odnose Ankare i Vašingtona. Kako se najavljuje, Erdogan će tražiti od Bajdena da utiče na izraelskog premijera Benjamina Netanjahua da prekine napade na civile u Gazi i ponoviće da rešenje treba tražiti u stvaranju palestinske države s istočnim Jerusalimom kao glavnim gradom, što u Tel Avivu i Vašingtonu za sada ne prihvataju. U Ankari se strahuje da bi Netanjahu, koji ima unutrašnje probleme u državi, mogao da „izveze” sukobe u susedne zemlje i zapali region.

Na dnevnom redu sigurno će se naći i „kurdski teroristi”, koje Pentagon u Siriji godinama podržava pošto se bore protiv Islamske države.

Gotovo u isto vreme očekuje se poseta ruskog lidera Vladimira Putina Turskoj, koja je u poslednje vreme dva puta odlagana – zbog predsedničkih izbora u Rusiji i lokalnih u Turskoj.

„Datum će biti uskoro dogovoren, što će zavisiti od drugih obaveza ruskog predsednika”, objašnjavaju u Ankari.

Vladi blizak list „Sabah” tvrdi da će to biti krajem aprila ili početkom maja.

U centru pažnje biće dva pitanja. Prvo, obnavljanje sporazuma o izvozu ukrajinskih žitarica preko Crnog mora, koji je postignut uz posredovanje Ujedinjenih nacija i Ankare. Moskva je iz njega istupila prošle godine zbog nepoštovanja dogovorenih odredaba od strane zapadnih zemalja. Kijev je sada primoran da koristi druge, zaobilazne i manje sigurne puteve za transport tih proizvoda.

Turska ima uravnotežen odnos i s Kijevom. Početkom februara ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je posetio Ankaru, koja i dalje pokazuje spremnost da ponovo bude domaćin mirovnih pregovora kako bi se konačno okončao sukob u Ukrajini.

„Mi smatramo da je krajnje vreme da se otvori dijalog o mirnom rešenju problema koji opterećuju odnose Moskve i Kijeva”, istakao je turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan uoči Putinove posete.

Uz posredovanje Ankare, poslednji susret delegacija Rusije i Ukrajine održan je pre dve godine u Istanbulu, ali je bio neuspešan, za šta Moskva optužuje Zapad. Ankara sada pokušava da oživi dijalog: Erdogan će to pitanje pokrenuti prilikom susreta s Putinom, kao što je to uradio tokom nedavne posete Zelenskog, koji je izbegao da komentariše tursku inicijativu o mirovnom samitu. Razgovori s Erdoganom bili su „iskreni i plodonosni”, rekao je Zelenski, ali se tu zaustavio.

Erdogan od prvog dana krize u Ukrajini igra na dve karte. Pokušava da se nametne kao diplomatski most između NATO-a i Rusije, vodeći pritom računa o interesima svoje zemlje. Ne osvrće se mnogo na kritike koje stižu iz NATO-a i Evropske unije jer nije uveo sankcije Moskvi pošto vodi računa o nacionalnim interesima, pre svega da ne poremeti uvoz nafte i gasa iz Rusije. Erdogan istovremeno ne ostaje dužan ni Kijevu: od prvog dana se zalaže za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Ukrajine i osuđuje rusku aneksiju Krima, na kojem žive Turcima bliski Tatari.