Nemogućnost zaborava je kazna

Roman Jevgenija Vodolazkina „Čagin”, u prevodu s ruskog Radmile Mečanin, i u izdanju Službenog glasnika, predstavljen je u beogradskoj knjižari-galeriji „Glasnik”, a o knjizi su govorile Radmila Mečanin i Ljubica Arsić. Vodolazkinov roman „Čagin” dobio je nagradu „Velika knjiga” za 2023. godinu, a Vodolazkinu je u Srbiji 2015. dodeljena Međunarodna književna nagrada za ukupno prozno stvaralaštvo „Milovan Vidaković”.

Glavni junak ove proze Isidor Čagin je arhivista i službenik Gradske biblioteke Sankt Peterburga. On ima jedinstven dar mnemoniste. Može da pamti tekst, koliko god da je komplikovan, i da ga se seti kad god poželi. Međutim, ova sjajna junakova sposobnost postaje njegovo teško iskušenje, jer je lišen obične ljudske radosti – zaboravljanja. Sve sa čim dođe u dodir postaje za njega nezaboravno u doslovnom smislu. Dar predodređuje njegovu ulogu: on je posrednik između nesavršene ljudske prirode i elementarne sile vremena, ali istovremeno i hrabri vitez, koji pokušava da iz zaborava povrati događaje i imena i vrati ih u sadašnjost. Ali, čak i takav talenat ima svoju lošu stranu. Svaki veliki dar predstavlja remećenje harmonije. Pamćenju je potrebno zaboravljanje, rečima je potrebna tišina, a izmišljotini – stvarnost.

Kako čovek koji ništa ne zaboravlja može da živi u svetu u kojem je sve osuđeno na zaborav, pitanje je koje postavlja ovaj roman.

– Vodolazkin u ovom romanu govori o tome da je vreme kontinuum, da vreme nije deljivo, da se prošlost, sadašnjost i budućnost mešaju, ali da linearno postoje samo u našoj percepciji. To što junak ne može da zaboravi, to je božja kazna, a ne dar, i zbog toga on postaje izdajnik, potkazivač, pada u greh. Kao učenik čuvenog Dmitrija Lihačova, Vodolazkin ima poseban odnos prema jeziku. „Čaga” na ruskom znači tumor, rak breze koji može da bude i lek za obolelele od kancera, tako da se u imenu njegovog junaka nalazi značenje bolesti, ali i leka. Rusi ozbiljno čuvaju koren svog jezika od stranih uticaja, jezik treba čuvati kao hleb nasušni – istakla je Radmila Mečanin.

Ljubica Arsić ukazala je na Vodolazkinove aluzije na velike ruske pisce, poput Gogolja, na njegovu analizu prošlosti i banalnosti svakodnevice, kao uzroka svakog zla, na Šlimanovu imaginaciju zahvaljujući kojoj je otkrio Troju, na Bulgakova i veru u ono što se ne može videti. Ljubica Arsić uočila je važan detalj – Čagin ima izvrsno pamćenje kada je reč o spiskovima, suvim činjenicama, ali ne pamti promenljivost ljudskog lica, ličnosti, osobenosti, zbog čega može biti upoređen sa Borhesovim junakom iz priče „Funes ili pamćenje”, likom koji sve pamti, ali od toga ne može da misli.

– Čovek po prirodi nije biće krutih činjenica, sistema, čovek je biće intuicije, mašte, emocije. Čagin nije slobodan, samo zaborav čoveku pruža slobodu, praštanje i ljubav, i Vodolazkin dopušta svom junaku da bude oslobođen ljubavlju – dodala je Ljubica Arsić.

Jevgenij Vodolazkin (1964) rođen je i odrastao u Kijevu. Po obrazovanju je filolog, istoričar književnosti i stručnjak za staru rusku književnost. Živi u Sankt Peterburgu i radi na Institutu za rusku književnost. Prozu je počeo da piše kada je već zašao u tridesete godine života. Njegov drugi roman „Solovjov i Larionov” (2009), bio je 2010. godine u najužem izboru za nagrade „Velika knjiga” i „Andrej Beli”, i proglašen je knjigom godine. Njegov roman „Lavr” (2012) ovenčan je brojnim priznanjima: 2013. godine dodeljena mu je „Velika knjiga”, zatim Nagrada „Jasna Poljana”, kao i nagrada platforme Portal; bio je i u najužem izboru za „Nacionalni bestseler” i „Ruski Buker” i proglašen je knjigom godine na Nacionalnom konkursu. Roman „Avijatičar” dobio je 2016. godine drugu nagradu „Velika knjiga”, 2018. godine Nagradu „Klio”. Njegov roman „Brizbejn” proglašen je 2019. knjigom godine na Nacionalnom konkursu u kategoriji proznog stvaralaštva.