Mladi u mreži

Otkud toliko potmulog, nekontrolisanog nasilja, odsustva saosećanja i brige za druge kod jednog, verujemo manjeg dela dece i omladine? Psiholozi uranjaju u porodične prilike i neprilike agresivne dece, a u drugom su planu spoljni uticaji, paralelni, virtuelni svet gde mladi, kažu istraživanja, provode u proseku više od pet sati dnevno. Mladi uskaču u mamljivi bunar lakokrilih sadržaja, efemernih informacija, lete po društvenim mrežama, jure i „kljucaju” često glupave objave, „provale”. I iz tog bunara iskobeljaju se obeućeni, obnevideli. Dobar deo mladih knjige retko čita, a obaveznu lektiru prepričanu, skraćenu i osakaćenu – da nastavnike i sebe prevare.

I ti mladi, srećom ne svi, postaju iznutra prazni, duša im ugušena korovom, kritički duh prigušen, filteri za selekciju sadržaja zapušeni, stavovi kržljavi. Oni koji izlaze iz kalupa, „nisu u fazonu”, neretko su izopšteni kao negda jurodivi. Mobilni telefon, njegove mogućnosti i moći većini mladih su „sve i svja”, ono što je za školu potrebno tamo može da se nađe pasirano, ispresovano, lako svarljivo. I eto površnosti, sirotovanja duha.

I posle otužnog lamentiranja, prijatni lahor: naši mladi osvajaju silne nagrade na velikim međunarodnim takmičenjima iz oblasti nauke, preduzetništva, bivaju primani na prestižne fakultete u inostranstvu, jarko i snažno svetle. Na odgovornim institucijama je da škola, znanje i obrazovanje budu najveća briga društva i države. Valja negovati pametnu, radnu, vrednu, kreativnu mladost, stvarati pravu, svekorisnu elitu. Za budućnost.

Da ne parafraziramo onu jezuitsku: lenji, nišči duhom su ionako – mrežini. Da li samo?

Zoran Ristić,

profesor