Млади у мрежи

Откуд толико потмулог, неконтролисаног насиља, одсуства саосећања и бриге за друге код једног, верујемо мањег дела деце и омладине? Психолози урањају у породичне прилике и неприлике агресивне деце, а у другом су плану спољни утицаји, паралелни, виртуелни свет где млади, кажу истраживања, проводе у просеку више од пет сати дневно. Млади ускачу у мамљиви бунар лакокрилих садржаја, ефемерних информација, лете по друштвеним мрежама, јуре и „кљуцају” често глупаве објаве, „провале”. И из тог бунара искобељају се обеућени, обневидели. Добар део младих књиге ретко чита, а обавезну лектиру препричану, скраћену и осакаћену – да наставнике и себе преваре.

И ти млади, срећом не сви, постају изнутра празни, душа им угушена коровом, критички дух пригушен, филтери за селекцију садржаја запушени, ставови кржљави. Они који излазе из калупа, „нису у фазону”, неретко су изопштени као негда јуродиви. Мобилни телефон, његове могућности и моћи већини младих су „све и свја”, оно што је за школу потребно тамо може да се нађе пасирано, испресовано, лако сварљиво. И ето површности, сиротовања духа.

И после отужног ламентирања, пријатни лахор: наши млади освајају силне награде на великим међународним такмичењима из области науке, предузетништва, бивају примани на престижне факултете у иностранству, јарко и снажно светле. На одговорним институцијама је да школа, знање и образовање буду највећа брига друштва и државе. Ваља неговати паметну, радну, вредну, креативну младост, стварати праву, свекорисну елиту. За будућност.

Да не парафразирамо ону језуитску: лењи, нишчи духом су ионако – мрежини. Да ли само?

Зоран Ристић,

професор