Stanovnik grada kao čitalac romana

ESEJ
Kornelija Farago
Stanovnik grada, kao čitalac romana, tumara ulicama jednog uzbudljivog, nepoznatog grada, ponekad i zaluta, ali oči drži otvorene i, igrom slučaja, biće učesnik sjajnih susreta.
(Đerđ Konrad)

Značajna je i rečita činjenica da istoriji gradova pristupamo, po pravilu, unutar pojmovnog kruga organskog razvitka. Istoriografska konstatacija glasi: grad kao predmet istoriografskog istraživanja začet je u žanru životopisa, i najvećim delom je i ostao unutar okvira biografskog pristupa. Istoriografske monografije govore o nastanku, razvoju, a ponekad o odumiranju ili pustošenju delova, pa i čitavih gradova. Istorizacija ljudskog bivstvovanja skoro da je i nezamisliva bez istorijskog sagledavanja razvitka gradova. Grad je, zapravo, istorijska dimenzija čoveka. U gradu, kao istorijskom problemu, ili kao značajnom elementu slike nacionalne istorije, dotiču se partikularitet i makroistorija. Ljudsko samospoznavanje i percepciju grada treba posmatrati u jednoj osobenoj simbiozi. U misaonom sistemu biografičnosti (a sledstveno tome i romana) čovek i pojam grada su u veoma bliskoj vezi.

Mada ipak ne u toliko bliskoj, koliko ih blizu može dovesti misaoni sistem tela. Prema mišljenju jednog teoretičara, grad je samo jedan od činilaca u društvenoj strukturi tela. Forma grada, njegova struktura i njegove norme učestvuju u uobličavanju sistema predodžbe telesnosti. Sa tim u vezi, na ovom mestu moramo podsetiti na ostvarenja organičkih predočavanja iz prošlog, dvadesetog veka, na kojima grad (videti, na primer, urbanistički projekat Organički grad Paola Solerija), poprima formu ljudskog tela i stiče značenja živog organizma. Ljudska forma se iscrtava u spoljnim konturama grada, unutrašnji organi, srce, jetra, sistemi creva i krvih sudova odgovaraju razuđenoj mreži gradskih ulica, prolaza, trgova. Prema mišljenju Dejvida Siblija, jedan od osnova spoja tela i grada ogleda se upravo u tome što i prostori tela, i prostori grada, podjednako imaju takve strane, koje se razlikuju po čistoti i nečistoti.

Problem čistote i zagađenosti ugradio se u spoljni omotač tela – piše Sibli – i to se ogleda i u razdvojenosti čistih i zagađenih prostora u veštački izgrađenom okruženju.

Svest vezana za nečistoću, za tuđinštinu, pojačava u nama ideju izdvojenosti. U odnosu na prostore doma, grad je uvek nešto što je izvan, nešto što je manje sigurno, manje bezbedno. Kao što Sibli primećuje, javni prostori su nastanjeni maglovitim stereotipijama koje proizvode strepnju.

Nema sumnje da grad nudi najšire mogućnosti društvenih prostornih odnosa. Grad je, zapravo, prostor Drugog. Kuća je forma izdvojenosti, intime, gradski prostori pak afirmišu značenja odnosa prema Drugome, značenja specifične deobe prostora s Drugim, značenja susreta. Otvorenost prema drugosti nigde i ne može intenzivnije da se ispolji nego u gradu, bez obzira na to što je grad, ujedno, najveći arsenal prostora izopštavanja. Istraživači grada sve češće upozoravaju na značaj proučavanja ekskom unikacijskih prostora. Reč je o takvim prostorima koje urbana politika rado zanemaruje, mada bez njihovog spoznavanja ostaje zatajena prava priroda izgrađene sredine.

Moramo imati u vidu sve ove korelacije i kada govorimo o onom bogatstvu koje nose značenja pojma grada, o tome da jednoj kulturi ništa ne može da obezbedi tako jasno određene i pouzdane okvire kao što to može da pruži grad. Čak ni kad njegov jezik nikad nije jezik tvrdnje, nego jezik upućivanja, ukazivanja na nešto, ili ka nečemu. I kao što znamo, značenja grada su fluidna, u stalnim menama, u stalnim nastajanjima, svako novonastalo značenje se skoro u istom trenutku samo od sebe gasi. Već se i u razmatranjima Georga Zimela kao veoma bitna dimenzija pojavljuje izuzetno jedinstvo mnogovrsnosti grada, jedinstvo koje ne ugrožava napetost između njegovih elemenata, već se baš u tom naponu ispoljava njegova neuporediva snaga.

Zimel piše u jednom od svojih čuvenih eseja o gradovima – a njegova koncepcija priziva u neku ruku harmoničnost elemenata romana – da Rim zbog toga ostavlja tako snažan utisak na posetioca, jer se stilovi, ličnosti, životni sadržaji koji su svi ostavili za sobom određene tragove, međusobno toliko udaljeni kao nigde drugde na svetu, pa ipak uspostavljaju takvo jedinstvo, harmoniju i konvergenciju kao – takođe – nigde drugde na svetu. Zimel govori o tome da se razne tvorevine, uobličene iz raznih ljudskih potreba i s različitim ciljevima, u slikovnosti grada stapaju u jednu novu, nenamernu lepotu. Iz najvećih protivrečnosti, po čijim je linijama obično dolazilo do cepanja istorije više kulture, ovde se uspostavilo puno, organsko jedinstvo utiska. I to na taj način što se efekat grada može porediti s umetničkim delom najvišeg reda. Pitanje je samo, da li nam se pokazuju karakteristike umetničkog dela u gradu čijim ulicama svakodnevno prolazimo.

Kako je Đerđ Konrad napisao: „Rodno selo je za nas najprirodniji poredak prostora.” Najjednostavniji način učenja je koncentrično izviđanje prostora oko sebe. Sobe i terase su povratna, stalna poprišta „porodičnih mitologija”.

Ali, kako su se, uprkos svemu tome, uobličile putujuće kulture? Zašto želimo neprestano da izađemo iz već spoznatih krugova? Zato što postoje stvari koje za nas najprirodniji poredak prostora nije u stanju da protumači. I postoje situacije u kojima nismo u stanju da se nosimo s onom protivrečnošću koju je i Konrad primetio: mesto na kojem smo se zatekli ujedno je i naš krst, i naš poklon.

Postoje stvari koje razumljivima čine grandiozni i očaravajući arhitektonski okviri, dirljivi monumenti, prizori bogato obrađenih, velelepnih zdanja. I postoje opet stvari koje nikad ne bismo mogli razumeti bez iskustva ritma detalja pod dominacijom lepe forme, recimo, u Piranu, ili na nekim drugim mestima nekih drugih simetrija, drugih srazmera, drugih kontrasta. Ali tačke otkrivanja moramo sami da pronađemo. Metaforički rečeno, na ravnicama drugačije senzifikujemo prostorne odnose nego u gradu gde jedne forme, jedni sklopovi prikrivaju druge. I kad putujemo, neprestano tragamo za odgovarajućim odnosima uglova gledanja, ponekad i za uglom iz kojeg bismo imali i pogled na nas same. Ljudsko bivstvo je mesto atopona koje nije u stanju nigde da se skrasi.

Navodim jednu rečenicu Konradovog eseja pod naslovom O našim identičnostima iz sveta doživljaja detinjstva: „Uzvišenje s kojeg smo se zimi spuštali sankama bilo je možda dva metra visoko, i to je bila možda i najviša tačka u tom ravničarskom pejzažu.” I u slučaju kasnijih Konradovih doživljavanja prostora, treba naglasiti, kao značajan momenat uvek se javlja procena visinske tačke osmatranja. „Bolji vidikovac, za ovo pola sata, ne bih našao od balkona te moje amsterdamske ugaone sobe.” Ili, na drugom mestu: „Sa ugaone terase, izvrsne osmatračnice, oseća se čitav grad, njegov damar, jedva hijerarhizovane, samoregulativne anarhije saobraćaja.” Visinske tačke osmatranje obezbeđuju kompleksnost pogleda – navodimo rečenicu iz eseja pod naslovom Grad kao spomenik: „Istovremeno osećamo grad u njegovom horizontalnom prostiranju, grad kao formu u pejsažu i, unutar njega, urbane elemente.” Ali dobra pozicija je neophodna i za pogled iz kafane, odatle se dešavanja mogu držati na oku na jedan sasvim drugačiji način.

I posebno treba govoriti o našim svakodnevnim putevima, o momentima vezanim za puteve, putanje, linije kretanja koje značajno određuju ove misaone krugove. Prema mišljenju Đerđa Konrada naše gradove treba posmatrati kao umetnička dela čiji smo mi, „posredstvom vizuelne komunikacije i svakodnevnog kretanja – suvlasnici”.

Pešačenje u prostoru, šetnja, u Konradovom sistemu doživljaja je meditacija i samoizražavanje, nije reč, dakle, onekakvoj staromodnoj nostalgiji, već o svakodnevnom korišćenju, zaposedanju zajedničkog prostora. „Bogatstvo šetnje ne zavisi od veličine naselja”, piše Konrad, „nego od raznovrsnosti, bogatstva njegovih detalja” i dodaje: „Merilo lepote svake urbane sredine jeste oko pešaka.” Konradov pešak, kao i čitalac romana, ne poistovećuje se na neposredan, stapajući način sa gradom kao drugim, ne gubi sebe u onom drugom koje znači grad. Ali ljudsko samopoimanje i percipiranje grada, ili sela, treba da sagledavamo u jednom specifičnom jedinstvu. Đerđ Konrad je napisao i meni veoma dragu rečenicu: „U detinjstvu sam imao osećaj da je selo nastavak mog tela.”

Pošla sam od toga da u misaonom sistemu biografičnosti, čovek i pojam grada dospevaju u veoma blisku vezu i da je istorizacija ljudskog bivstvovanja skoro nezamisliva bez istorijskog sagledavanja razvitka gradova, odnosno, da je grad, zapravo, istorijska dimenzija čoveka. Nastavila bih time da, čitajući Konradove tekstove, u meni odjekuje i ona misao, da su gradovi takvi prostori koje vreme čini vitalnima i koje vreme uobličava. Ali ujedno su i takvi prostori koje vreme razgrađuje. Kao što čitamo u jednom Konradovom eseju: „Ako bi romanopisac mogao dati savet arhitekti, kojeg inače radije zamišlja kao umetnika finih, dugih prstiju nego kao umišljenog, oholog karijeristu, rekao bi da poštuje nevidljivo vreme koje se ponekad materijalizuje i postaje vidljivo na način na koji nastaje mreža bora na vremešnom licu.”

Čovek u tuđini poštuje ovo nevidljivo vreme koje nije deo njegove unutrašnje svesti o prostoru, koje ne nosi u sebi.

Postoje korelacije značenja koje se pojavljuju u promenljivim interakcijama različitih kultura. Već je opšte mesto da pojedinci imaju neobično viđenje stvari koje proističe iz njihovog kretanja između različitih kultura. Pluralna iskustva prostora jesu način dinamičkog izražavanja kulturalnog znanja. Zbog toga i jesu putopisne proze žanr koji je najviše prijemčiv za najrazličitije sadržaje.

Prostorni sadržaji, prostorna značenja, odnegovano osećanje prostora mogu da učine čoveka sposobnim da shvati do tada nepoznate relacije značenja. Stigavši u jedan nepoznati grad mi se orijentišemo prema građevinama, kućama. Orijentišemo se na osnovu postojećih katedrala, spomenika ili stambenih zdanja koja se realno ukazuju pred nama. Svaka nova sredina zahteva novi način orijentacije, novi način prosuđivanja. Ono što nas orijentiše, to i stoji pred nama, ono je predmet vizuelnog razumevanja. Iskustvo oka. Senzifikovanje nepoznatih mesta naglašava konstrukciju viđenja.

Čim se vratimo kući, u stanju smo da se orijentišemo i prema takvim poprištima koje više ne postoje. Doživljaj gubitka poseduje i jednu takvu, osobenu dimenziju, koja predočava nestanak određenih mesta. Prazni prostori, prostori čistog sećanja su mesta kuće, doma, zavičaja. Kod kuće, sve ono što vidimo, ima i šire značenje, ukazuje i na nešto drugo, na ono što svojim telesnim očima ne možemo da opazimo. U prozi Đerđa Konrada se uobličavaju i ovi prostori.

Opažanje distance, razdaljine, pogled koji istražuje nepoznati pejsaž, drama putovanja i drama prispeća, rešenja privremenih lokalizacija, paradoks da se nikad do tada viđeno učini poznatim, susreti na putovanjima – sve je to u službi pokušaja razumevanja onog što se drugačije ne može interpretirati. Čak i dom ima takve dimenzije koje su u stanju da prepoznaju samo oni koji ih tumače kao stranci ili, recimo, kao povratnici.

Dešava se – može da se desi – međutim, da apstraktni svet grada i život putnika jednostavno nisu kompatibilni. A život gradova se ostvaruje, bez sumnje, u suživotu, u življenju sa njima. Mnogo je reči o našem odnosu prema gradovima, ali malo se govori tome, kako se grad odnosi prema nama. Šandor Marai je zapisao negde ovu rečenicu: „Ovaj grad i danas trpi strance s takvom ravnodušnošću i nadmenošću, kao što ih je trpio nekad.”

I u savremenoj književnosti su srazmerno retki redovi kao ovi, koje možemo pročitati u romanu Metaksa Lasla Garacija, premda iskazuju jedno veoma bitno osećanje. „Polako uviđam da ne mogu izaći na kraj s ovim gradom, prepun je oštrih, neprijateljskih izbočina, ne pripušta me, ne pripušta me blizu sebe, uzalud sva moja lukavstva, uzalud umiljavanja, ne uspevam da ga umilostivim i polako mi nestaje strpljenja...”

Ne pripušta me k sebi, piše Garaci o gradu. Poznat je ovaj sklop osećanja, kod maločas pomenutog Maraija sam pročitala, ovako se obraća Frankfurtu: „Teško si me pripustio k sebi.”

(Preveo s mađarskog: Arpad Vicko)