Становник града као читалац романа

ЕСЕЈ
Корнелија Фараго
Становник града, као читалац романа, тумара улицама једног узбудљивог, непознатог града, понекад и залута, али очи држи отворене и, игром случаја, биће учесник сјајних сусрета.
(Ђерђ Конрад)

Значајна је и речита чињеница да историји градова приступамо, по правилу, унутар појмовног круга органског развитка. Историографска констатација гласи: град као предмет историографског истраживања зачет је у жанру животописа, и највећим делом је и остао унутар оквира биографског приступа. Историографске монографије говоре о настанку, развоју, а понекад о одумирању или пустошењу делова, па и читавих градова. Историзација људског бивствовања скоро да је и незамислива без историјског сагледавања развитка градова. Град је, заправо, историјска димензија човека. У граду, као историјском проблему, или као значајном елементу слике националне историје, дотичу се партикуларитет и макроисторија. Људско самоспознавање и перцепцију града треба посматрати у једној особеној симбиози. У мисаоном систему биографичности (а следствено томе и романа) човек и појам града су у веома блиској вези.

Мада ипак не у толико блиској, колико их близу може довести мисаони систем тела. Према мишљењу једног теоретичара, град је само један од чинилаца у друштвеној структури тела. Форма града, његова структура и његове норме учествују у уобличавању система предоџбе телесности. Са тим у вези, на овом месту морамо подсетити на остварења органичких предочавања из прошлог, двадесетог века, на којима град (видети, на пример, урбанистички пројекат Органички град Паола Солерија), поприма форму људског тела и стиче значења живог организма. Људска форма се исцртава у спољним контурама града, унутрашњи органи, срце, јетра, системи црева и крвих судова одговарају разуђеној мрежи градских улица, пролаза, тргова. Према мишљењу Дејвида Сиблија, један од основа споја тела и града огледа се управо у томе што и простори тела, и простори града, подједнако имају такве стране, које се разликују по чистоти и нечистоти.

Проблем чистоте и загађености уградио се у спољни омотач тела – пише Сибли – и то се огледа и у раздвојености чистих и загађених простора у вештачки изграђеном окружењу.

Свест везана за нечистоћу, за туђинштину, појачава у нама идеју издвојености. У односу на просторе дома, град је увек нешто што је изван, нешто што је мање сигурно, мање безбедно. Као што Сибли примећује, јавни простори су настањени магловитим стереотипијама које производе стрепњу.

Нема сумње да град нуди најшире могућности друштвених просторних односа. Град је, заправо, простор Другог. Кућа је форма издвојености, интиме, градски простори пак афирмишу значења односа према Другоме, значења специфичне деобе простора с Другим, значења сусрета. Отвореност према другости нигде и не може интензивније да се испољи него у граду, без обзира на то што је град, уједно, највећи арсенал простора изопштавања. Истраживачи града све чешће упозоравају на значај проучавања екском уникацијских простора. Реч је о таквим просторима које урбана политика радо занемарује, мада без њиховог спознавања остаје затајена права природа изграђене средине.

Морамо имати у виду све ове корелације и када говоримо о оном богатству које носе значења појма града, о томе да једној култури ништа не може да обезбеди тако јасно одређене и поуздане оквире као што то може да пружи град. Чак ни кад његов језик никад није језик тврдње, него језик упућивања, указивања на нешто, или ка нечему. И као што знамо, значења града су флуидна, у сталним менама, у сталним настајањима, свако новонастало значење се скоро у истом тренутку само од себе гаси. Већ се и у разматрањима Георга Зимела као веома битна димензија појављује изузетно јединство многоврсности града, јединство које не угрожава напетост између његових елемената, већ се баш у том напону испољава његова неупоредива снага.

Зимел пише у једном од својих чувених есеја о градовима – а његова концепција призива у неку руку хармоничност елемената романа – да Рим због тога оставља тако снажан утисак на посетиоца, јер се стилови, личности, животни садржаји који су сви оставили за собом одређене трагове, међусобно толико удаљени као нигде другде на свету, па ипак успостављају такво јединство, хармонију и конвергенцију као – такође – нигде другде на свету. Зимел говори о томе да се разне творевине, уобличене из разних људских потреба и с различитим циљевима, у сликовности града стапају у једну нову, ненамерну лепоту. Из највећих противречности, по чијим је линијама обично долазило до цепања историје више културе, овде се успоставило пуно, органско јединство утиска. И то на тај начин што се ефекат града може поредити с уметничким делом највишег реда. Питање је само, да ли нам се показују карактеристике уметничког дела у граду чијим улицама свакодневно пролазимо.

Како је Ђерђ Конрад написао: „Родно село је за нас најприроднији поредак простора.” Најједноставнији начин учења је концентрично извиђање простора око себе. Собе и терасе су повратна, стална попришта „породичних митологија”.

Али, како су се, упркос свему томе, уобличиле путујуће културе? Зашто желимо непрестано да изађемо из већ спознатих кругова? Зато што постоје ствари које за нас најприроднији поредак простора није у стању да протумачи. И постоје ситуације у којима нисмо у стању да се носимо с оном противречношћу коју је и Конрад приметио: место на којем смо се затекли уједно је и наш крст, и наш поклон.

Постоје ствари које разумљивима чине грандиозни и очаравајући архитектонски оквири, дирљиви монументи, призори богато обрађених, велелепних здања. И постоје опет ствари које никад не бисмо могли разумети без искуства ритма детаља под доминацијом лепе форме, рецимо, у Пирану, или на неким другим местима неких других симетрија, других сразмера, других контраста. Али тачке откривања морамо сами да пронађемо. Метафорички речено, на равницама другачије сензификујемо просторне односе него у граду где једне форме, једни склопови прикривају друге. И кад путујемо, непрестано трагамо за одговарајућим односима углова гледања, понекад и за углом из којег бисмо имали и поглед на нас саме. Људско бивство је место атопона које није у стању нигде да се скраси.

Наводим једну реченицу Конрадовог есеја под насловом О нашим идентичностима из света доживљаја детињства: „Узвишење с којег смо се зими спуштали санкама било је можда два метра високо, и то је била можда и највиша тачка у том равничарском пејзажу.” И у случају каснијих Конрадових доживљавања простора, треба нагласити, као значајан моменат увек се јавља процена висинске тачке осматрања. „Бољи видиковац, за ово пола сата, не бих нашао од балкона те моје амстердамске угаоне собе.” Или, на другом месту: „Са угаоне терасе, изврсне осматрачнице, осећа се читав град, његов дамар, једва хијерархизоване, саморегулативне анархије саобраћаја.” Висинске тачке осматрање обезбеђују комплексност погледа – наводимо реченицу из есеја под насловом Град као споменик: „Истовремено осећамо град у његовом хоризонталном простирању, град као форму у пејсажу и, унутар њега, урбане елементе.” Али добра позиција је неопходна и за поглед из кафане, одатле се дешавања могу држати на оку на један сасвим другачији начин.

И посебно треба говорити о нашим свакодневним путевима, о моментима везаним за путеве, путање, линије кретања које значајно одређују ове мисаоне кругове. Према мишљењу Ђерђа Конрада наше градове треба посматрати као уметничка дела чији смо ми, „посредством визуелне комуникације и свакодневног кретања – сувласници”.

Пешачење у простору, шетња, у Конрадовом систему доживљаја је медитација и самоизражавање, није реч, дакле, онекаквој старомодној носталгији, већ о свакодневном коришћењу, запоседању заједничког простора. „Богатство шетње не зависи од величине насеља”, пише Конрад, „него од разноврсности, богатства његових детаља” и додаје: „Мерило лепоте сваке урбане средине јесте око пешака.” Конрадов пешак, као и читалац романа, не поистовећује се на непосредан, стапајући начин са градом као другим, не губи себе у оном другом које значи град. Али људско самопоимање и перципирање града, или села, треба да сагледавамо у једном специфичном јединству. Ђерђ Конрад је написао и мени веома драгу реченицу: „У детињству сам имао осећај да је село наставак мог тела.”

Пошла сам од тога да у мисаоном систему биографичности, човек и појам града доспевају у веома блиску везу и да је историзација људског бивствовања скоро незамислива без историјског сагледавања развитка градова, односно, да је град, заправо, историјска димензија човека. Наставила бих тиме да, читајући Конрадове текстове, у мени одјекује и она мисао, да су градови такви простори које време чини виталнима и које време уобличава. Али уједно су и такви простори које време разграђује. Као што читамо у једном Конрадовом есеју: „Ако би романописац могао дати савет архитекти, којег иначе радије замишља као уметника финих, дугих прстију него као умишљеног, охолог каријеристу, рекао би да поштује невидљиво време које се понекад материјализује и постаје видљиво на начин на који настаје мрежа бора на времешном лицу.”

Човек у туђини поштује ово невидљиво време које није део његове унутрашње свести о простору, које не носи у себи.

Постоје корелације значења које се појављују у променљивим интеракцијама различитих култура. Већ је опште место да појединци имају необично виђење ствари које проистиче из њиховог кретања између различитих култура. Плурална искуства простора јесу начин динамичког изражавања културалног знања. Због тога и јесу путописне прозе жанр који је највише пријемчив за најразличитије садржаје.

Просторни садржаји, просторна значења, однеговано осећање простора могу да учине човека способним да схвати до тада непознате релације значења. Стигавши у један непознати град ми се оријентишемо према грађевинама, кућама. Оријентишемо се на основу постојећих катедрала, споменика или стамбених здања која се реално указују пред нама. Свака нова средина захтева нови начин оријентације, нови начин просуђивања. Оно што нас оријентише, то и стоји пред нама, оно је предмет визуелног разумевања. Искуство ока. Сензификовање непознатих места наглашава конструкцију виђења.

Чим се вратимо кући, у стању смо да се оријентишемо и према таквим поприштима које више не постоје. Доживљај губитка поседује и једну такву, особену димензију, која предочава нестанак одређених места. Празни простори, простори чистог сећања су места куће, дома, завичаја. Код куће, све оно што видимо, има и шире значење, указује и на нешто друго, на оно што својим телесним очима не можемо да опазимо. У прози Ђерђа Конрада се уобличавају и ови простори.

Опажање дистанце, раздаљине, поглед који истражује непознати пејсаж, драма путовања и драма приспећа, решења привремених локализација, парадокс да се никад до тада виђено учини познатим, сусрети на путовањима – све је то у служби покушаја разумевања оног што се другачије не може интерпретирати. Чак и дом има такве димензије које су у стању да препознају само они који их тумаче као странци или, рецимо, као повратници.

Дешава се – може да се деси – међутим, да апстрактни свет града и живот путника једноставно нису компатибилни. А живот градова се остварује, без сумње, у суживоту, у живљењу са њима. Много је речи о нашем односу према градовима, али мало се говори томе, како се град односи према нама. Шандор Мараи је записао негде ову реченицу: „Овај град и данас трпи странце с таквом равнодушношћу и надменошћу, као што их је трпио некад.”

И у савременој књижевности су сразмерно ретки редови као ови, које можемо прочитати у роману Метакса Ласла Гарација, премда исказују једно веома битно осећање. „Полако увиђам да не могу изаћи на крај с овим градом, препун је оштрих, непријатељских избочина, не припушта ме, не припушта ме близу себе, узалуд сва моја лукавства, узалуд умиљавања, не успевам да га умилостивим и полако ми нестаје стрпљења...”

Не припушта ме к себи, пише Гараци о граду. Познат је овај склоп осећања, код малочас поменутог Мараија сам прочитала, овако се обраћа Франкфурту: „Тешко си ме припустио к себи.”

(Превео с мађарског: Арпад Вицко)