Poezija kao plemkinja duha

„Hram tišine” (Partenon, 2024) prva je knjiga poezije Marije Jeftimijević Mihajlović, višeg naučnog saradnika u Institutu za srpsku kulturu – Priština, sa sedištem u Leposaviću. Delo vodi čitaoce kroz lepotu sveta poezije pogledom na čovekovo unutrašnje biće i vrhovne vrednosti svakog društva. O poeziji uopšte, zbirci i svom radu autorka je govorila za naš list...

‒ Živimo u doba sveopšte dehumanizacije, ali i dehristijanizacije, u kome se usmerenost na bilo koju vrstu delatnosti vezanu za onaj najbolji, božanski deo ljudske prirode, smatra anahronim, prevaziđenim, marginalnim, suvišnim. U taj „visoki red” ulazi i poezija kao plemkinja duha koja nadilazi sve trivijalno i efemerno ‒ navodi Marija i napominje da govori o poeziji koja je očuvala načelo uzvišenosti, a ne onoj koja skarednošću, odsustvom duha i ukusa, pokušava da prikrije nedostatak vrednosti, odnosno odsustvo pesničkog talenta.

Ona misli da u društvenom smislu položaj pesnika nikada nije bio u zavidnom položaju. No, perpekstiva iz koje će svaki, pa i savremeni pesnik gledati na svoju poziciju, i društvenu i književnu, u najvećoj meri zavisi od motiva sa kojima je u svet poezije i ušao.

Tragajući kroz poeziju

‒ Onaj ko oseća Herderlinove stihove da je čovekova prava egzistencija pesnička, odnosno čije je poimanje sveta i života pesničko – a to znači tragalačko – taj je pesnik po rođenju i osećanju. Njegova nagrada je i sâm put kojim prolazi, tragajući – kroz poeziju – za odgovorima na ona pitanja, o sebi i svetu, koja ni filozofija ni psihologija, pa ni religija, ne mogu da daju adekvatne odgovore. Ako je namera pesnika samo da zadobije naklonost publike svoga doba, pa i sa pretenzijama na generacije čitalaca koje dolaze, njegova poezija ima ponajviše karakter senzacije koja trenutno okupira pažnju čitaoca.

Dodaje da moguće da takvog pesnika njegovo doba i proslavi, ali nema te „tvorevine” koja je prošla najmerodavniji detektor – sud vremena. Ne postoji pesnik „tradicionalista” i „savremeni” pesnik – postoji samo dobra i loša poezija. Tvrdi da je najvažniji u svemu motiv.

‒ Poezija zahteva hrabrost da se suočavate sa svetom i životom, ali i sa sobom i onim manje prijatnim ili gotovo neprijatnim istinama o sebi i svetu – ona će vas odvesti do onih blistavih spoznanja do kojih vas mogu dovesti samo godine i decenije različitih iskustava i saznanja.

Postoji vreme za poeziju i vreme za prozu

Nikada nije pisala poeziju u kontinuitetu, u nekom dužem vremenskom periodu.

‒ Veliki ruski pesnik Arsenij Tarkovski je govorio da postoji vreme za poeziju i vreme za prozu. Metaforički posmatrano, to su dve ravni u kojima živimo – duhovna i fizička. Vreme poezije u tom smislu nije samo ono „zgusnuto”, koncentrisano stanje duha potrebno za pesmu, već označava budnost za tokove i ritmove života, koji nisu viljdivi i bučni, već tihi, suštastveni. To je drugo ime za Helderlinovo viđenje čovekove egzistencije kao pesničke ‒ navodi.

Ne seća se kada je napisala prvu pesmu, ali se duboko seća melodije i ritma koji su „diktirali” sada i pomalo naivne stihove te tipično dečje pesme.

‒ Ta rezonanca svemira u nama, koja zatreperi na onu senzaciju iz spoljnjeg sveta koju, ređe svesno, češće intuitivno, osećamo kao nešto svoje, jeste dar koji – zatrpani elementima potrošačkog društva – zaboravljamo. A time zaboravljamo i od kakve je kosmičke, božanske građe naše unutrašnje biće. I kakva je vrednost života.

Dve Marije

Pitali smo je kako se slažu Marija kao naučnica i Marija kao pesnikinja.

‒ Polazeći od principa da čovek u svemu što radi mora biti istinit – bez obzira o kakvoj vrsti angažovanja da se radi – dolazimo do toga da između tih razlika u intelektualnim i duhovnim delatnostima ne može biti antagonizma niti sukoba. U svemu treba tragati za suštinom.

Napominje da, dok se piše, ne misli se na to kako će zbirka izgledati.

‒ Stvaralački proces je stremljenje po vertikali, a to znači – po duhu. I tu nikakvi kompromisi i kalkulacije sa principima horizontale, unapred zamišljenim konačnim oblikom i sadržajem knjige, a još manje mislima o recepciji i sudbini pesama koje se pišu, ne mogu da budu od koristi. Možda ovo zvuči utopijski ili entuzijastički, ali je reč o malopre pomenutom principu – istini kao meri stvari. Bez nje, ništa nije valjano. Pa ni poezija.

Raznovrsnost i difuznost

Zbirka „Hram tišine” naslovljena je po jednoj od pesama koje imaju, kako su i kritičari primetili, duhovno-religioznu i ljubavnu dimenziju. Delo je predstavljeno u martu, u Studentskom kulturnom centru u Beogradu i o njemu su govorili dr Mirjana Bečejski iz Instituta za srpsku kulturu – Priština, književnik Dragan Lakićević, dr Jana Aleksić iz Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, a stihove publici je čitala umetnica Nataša Lasica. Zbirka sadrži pesme sa nacionalnom, ljubavnom i duhovnom tematikom. Pisane su, sa manjim ili većim pauzama, tokom više godina. Kako kaže autorka, otuda usmerenost na različite teme i motive i njihove doživljaje nije neobična i neočekivana. Naravno da se iz takve raznovrsnosti i difuznosti rađao i strah da zbirka ne bude sadržajno kompaktna i ne čini celinu, jer je načelo celine važno ne samo u stvaralačkom već i u egzistencijalnom, životnom smislu.

Ljubav, vera, nada

Kritičari su primetili da su u pesmama utkana tri simbola ‒ ljubav, vera i nada. Autorka kaže da oni nisu svesno utkani u biće samih pesama.

‒ Razumevanje sveta i života na onaj prvotni, ontološški način, i čoveka kao hristoliko biće koje treba da se vrati svojim iskonskim darovima, svojoj čistoj, božanskoj prirodi – da se preobraze, i čovek i svet – nezamislivo je bez Ljubavi, Vere i Nade. One su tri čvrsto spletene niti lestvice koja vodi putu preobraženja. Bez ljubavi je čovekova egzistencija bez smisla; bez vere – izgubljena; bez nade – apsurdna.

Putokazi

Uvek radije govori o književnim „putokazima”, kako je naše najveće pesnike imenovao Laza Kostić, a manje o književnim uzorima. Kaže da najveći podsticaji i najlepši uvidi dolaze uvek od najvećih. Dodaje da u njenim pesmama o svesno i tendenciozno formulisanim porukama svakako ne može biti reči – ali može o istinskoj radosti pesnika, makar da je reč i o jednom čitaocu, koji će u zbirci naći podsticaj za sopstveno traganje za celinom, odnosno smislom.

‒ Delove tog mozaika ne čine samo naša lična iskustva već i ona kolektivna, arhetipska, duboko zapretena u našem biću. U njima čitalac može da pronađe i odraz sopstvenih čežnji koje određuju, definišu njegovo biće. A to je već veliki korak. I veliki zadatak poezije. Da čoveka podseća koliko se udaljio od prvonačela i da nijedan korak, nijedan napor duha „u pravcu suštine” nije besmislen. I da u tom svom naporu nije usamljen. Jer usamljenost i otuđenost su najveća nesreća ovog obezduhovljenog doba.