Da budu jedan pored drugog

Akademici Matija Bećković i Dušan Kovačević pokrenuli su inicijativu da na Kalemegdanu, pored spomen-biste Ivana Gorana Kovačića bude postavljena bista Skendera Kulenovića, a iza toga stoji jedna sasvim nesvakidašnja priča i potraga za tom izgubljenom bistom, nalik na detektivsku priču, sa dobrim ishodom.

– Na ideju da to uradim ove godine došao sam pošto sam zavirio u Izabrana dela Skendera Kulenovića, koja mi je on darovao pre više od pedeset godina, napisavši mi posvetu da mi to daje s molbom da napišem nešto ozbiljno o tim knjigama, posle pedesetak godina. Tako sam se setio Skenderove biste, rada Aleksandra Zarina, kako bi se  odužio prijateljima Skenderu Kulenoviću i vajaru Aleksandru Zarinu, ali je njegova tako dragocena zadužbina nestala – ističe u razgovoru za „Politiku” akademik Matija Bećković, dodajući:

– Kada sam se dao u potragu za bistom Skendera Kulenovića, pesnik Bata Milanović, koji je, mislim, u nekom srodstvu za Zarinovom ženom, rekao mi je da je rođak te Zarinove supruge, neki božji čovek koga sve to ne zanima, sve biste iz zaostavštine Zarina iz ateljea na Topčiderskoj zvezdi, u Beogradu, utovario u kamion i odvezao ih negde, u neko selo kod Prokuplja. Pozvao sam direktora Gimnazije „Bora Stanković” u Nišu, Nenada Stefanovića i zamolio ga da ode u to selo i da pokuša da pronađe Skenderovu bistu, a pritom nisam bio siguran ni u to da li on zna tačno kako je izgledao Skender i da li će ga prepoznati. Istoga dana, eto ga, nosi mi nešto u vreći, a ja sad mislim šta li će izvući. I on izvlači bistu Skendera Kulenovića, koja od tada stoji u mojoj sobi. Dešava se jedno malo čudo, i mi pokrećemo tu priču.

Po rečima Matije Bećkovića, Dušan Kovačević otpočeo je pregovore sa nadležnima u Skupštini grada kako bi dobio dozvolu za postavljanje biste, da bi konačno bilo utvrđeno da je to u nadležnosti republičkog Ministarstva kulture. Potrebna je, dakle, samo formalna dozvola Ministarstva kulture, ništa drugo ne nedostaje – ni novac, ni spomenik, a Beograd bi  dobio jedno veliko znamenje koje će sastaviti dva velika pesnika i dve najvažnije poeme iz Drugog svetskog rata, kako kažu naši akademici.

– Otkad sam video bistu Ivana Gorana Kovačića uvek mi se činilo da tu nedostaje Skender Kulenović, da budu jedan pored drugoga – Skender i Goran, „Jama” i „Stojanka majka Knežopoljka”. A tako su nekako i napravili, jedan kvadrat, tamo gde je Goranova bista, da ne treba ništa da se pomera, nego da se i Skenderova bista samo doda – smatra Bećković.

A novac je, po rečima Dušana Kovačevića, obezbeđen tako što Matija Bećković, već blizu 30 godina, u Zvezdara teatru drži pesničke večeri, čiji prihod odlazi u humanitarne svrhe. Tako je krajem prošle godine postavljen cilj da novac bude namenjen podizanju spomen-biste Skendera Kulenovića.

– Zahvaljujući večerima Matije Bećkovića, koje su vremenom postajale sve posećenije, darovali smo mnogim pojedincima i institucijama značajne novčane prihode. Prošle godine Matijino veče poezije otkupljeno je za manje od dva sata i tada smo doneli odluku da čitav iznos od ulaznica povodom ovog događaja posvetimo podizanju biste Skendera Kulenovića, pisca jedne od dve najpotresnije poeme u istoriji srpske književnosti, uz poemu Ivana Gorana Kovačića. Njihove dve biste bile bi vrlo blizu jedna drugoj na Kalemegdanu. Mi smo uputili predlog Gradu Beogradu, pre par meseci, da odobri postavljanje biste Skendera Kulenovića. Međutim, u razgovoru sa gradonačelnikom Šapićem ustanovili smo da je ingerencija za Kalemegdan na nivou republike, a ne na nivou grada. Nadam se da ćemo ovih dana obaviti važne pregovore u Ministarstvu kulture i da ćemo dobiti dozvolu. Aleksandra Zarina nisam lično poznavao, ali znam važnost njegovog dela, kao jednog od sigurno naših najznačajnijih vajara – istakao je akademik Dušan Kovačević.

Međutim, Matija Bećković čuva živo sećanje na Aleksandra Zarina, vajara koji je ovekovečio mnoge naše pesnike:

– Gotovo svake nedelje, godinama, skupljali smo se u ateljeu Aleksandra Zarina, kod Topčiderske zvezde, i dok je radio sve te biste, mi smo bili prisutni. Stevan Raičković je želeo da njegova glava bude otkrivena, davao je sugestije vajaru, a Skender je voleo Mažuranićev spev „Smrt Smail-age Čengića” pa je poslednjih godina bio pustio „bakenbarde” (zulufe) kao Mažuranić, što se vidi i na njegovoj bisti. Sećam ga se kako je pozirao dok smo mi sedeli naokolo. Sada se celo to društvo razišlo, a ostalo je samo ono što je odliveno u bronzi... Zarin je napravio najlepše spomenike i biste pesnicima. Onaj Branko Radičević na Kalemegdanu, koga je otkrio Ivo Andrić, to je bila prva bista koju je napravio Aleksandar Zarin. Potom je radio onog Zmaja u Novom Sadu, onog Đuru Jakšića u Srpskoj Crnji, onog Pupina u Idvoru, zatim Stevana Raičkovića, Duška Radovića, Skendera Kulenovića, pa i moju. Uvek bi po jednu odlio i za nas i poklanjao nam te biste. Stevanova se našla na Kalemegdanu. Ali, taj veliki skulptor imao je neku nesrećnu i nesvakidašnju sudbinu. Umro je prvo njegov sin, a potom i on i njegova supruga, žena koja mu je bila model za onu prelepu skulpturu „Devojka sa školjkom”, u okviru fontane u Bezistanu. Stoga je, posle njihove smrti, odjednom, nestalo i tog ateljea i čitave Zarinove zaostavštine.