O svinjama i „svinjskim” ljudima

Omnibus „Kraj sveta u tri čina” nastao je prema tekstovima Kristine Kegljen, Katje Gorečan i Tijane Grumić koji se bave različitim vidovima nasilja prema ženama, u vremenu pandemije. Iako su međusobno različiti, strukturalno, vrednosno i stilski, sve tekstove odlikuje poetski stil izražavanja i angažovanost u pogledu razotkrivanja trauma žena u patrijarhalnim okolnostima. Prvi deo „Pod suknjom” Kristine Kegljen je duodramski, likovi su majka (Katarina Bistrović Darvaš) i kćerka (Anđela Ramljak) koje ubijaju nasilnog muža i oca, što je izraženo probojnim lirskim jezikom, utkanim u odsjaje nakazne stvarnosti, isprepletane i sa snovima. Protagonistkinje drugog dela „Aktivistkinje” Katje Gorečan su radnice u kulturi, umetnice koje se lome da bi opstale na slobodnom tržištu liberalnog kapitalizma, pod brojnim ličnim i profesionalnim pritiscima. Iako pokreće važne teme posledica zatvorenosti i izolovanosti, strahova od telesnog nestajanja i propadanja, kao i pitanja nasilja takozvanih kreativnih industrija prema umetnicima, ovaj deo je najmanje zanimljiv, jer je uglavnom zasnovan na opštim zapažanjima, bez mnogo autentičnosti. Uprkos bleđim vrednostima teksta, vešta rediteljka Selma Spahić ga je scenski neobično oživela razdvajanjem glasova, kroz audio-snimke, i tela izvođačica koja fizički izražavaju nagomilanu anksioznost (Petja Golec Horvat, Nina Kuclar Stiković, Rima Pleteršek, Barbara Polajnar, Milena Pučnik, Špela Setničar, Gaja Višnar).

Treći tekst „Svet zaslužuje kraj sveta” Tijane Grumić je najvredniji, zbog deliktno razvijenih likova i radnje, gde se alegorično prepliću životi ljudi i svinja. Svinje orvelovski dobijaju ljudske dimenzije, ironično ukazujući na svinjsko ponašanje ljudi, prema drugim ljudima, ali i svinjama, što podseća na raniji tekst Tijane Grumić, „Nikada nisam videla zvezde”, deo predstave „Triptih o radnicima”, gde je u drugom kontekstu iskorišćena slična metafora. Mirjana Karanović i Iva Ilinčić psihološki istančano grade likove majke i kćerke, deleći prostor sa svinjom, u takođe vrlo uzbudljivom, fizički i emotivno izražajnom tumačenju Milice Stefanović, prikazane kroz slikoviti kostim Belinde Radulović. Bojana Stojković izražajno gradi lik Nade Perić iz Kaluđerice, pragmatične, bogate naslednice koja se u životu nije baš naradila. Na sceni je takođe vrlo zanimljivo i začudno, vizuelno intrigantno uobličena, postavljena je na visoke merdevine, i ogrnuta u dugačku zlatnu haljinu, gradeći tako simbolička značenja nedodirljivosti, odvojenosti od ostatka sredine.

Suptilno promišljena režija Selme Spahić uspeva da stilski objedini delove omnibusa u skladnu celinu, jer je precizna u stilizaciji, vizuelno je opčinjavajuća, izgrađena na scenski jakim kontrastima između naturalističkih prikaza nasilja i poetskih prizora koji osvetljavaju tu tamu (scenografija Urša Vidic). Ipak, zbog vrednosno različitih delova pojedinačnih segmenata, tekstova, posebno drugog, kada pažnja gledalaca upadljivo pada, predstava u celini nema postojanu snagu, pa i zbog toga što dugo traje, oko tri sata, pokazujući po ko zna koji put da omnibusi u pozorištu zaista retko dostižu puni umetnički kvalitet celine, dok su sa druge strane produkcijski sigurno atraktivni.