О свињама и „свињским” људима

Омнибус „Крај света у три чина” настао је према текстовима Кристине Кегљен, Катје Горечан и Тијане Грумић који се баве различитим видовима насиља према женама, у времену пандемије. Иако су међусобно различити, структурално, вредносно и стилски, све текстове одликује поетски стил изражавања и ангажованост у погледу разоткривања траума жена у патријархалним околностима. Први део „Под сукњом” Кристине Кегљен је дуодрамски, ликови су мајка (Катарина Бистровић Дарваш) и кћерка (Анђела Рамљак) које убијају насилног мужа и оца, што је изражено пробојним лирским језиком, утканим у одсјаје наказне стварности, испреплетане и са сновима. Протагонисткиње другог дела „Активисткиње” Катје Горечан су раднице у култури, уметнице које се ломе да би опстале на слободном тржишту либералног капитализма, под бројним личним и професионалним притисцима. Иако покреће важне теме последица затворености и изолованости, страхова од телесног нестајања и пропадања, као и питања насиља такозваних креативних индустрија према уметницима, овај део је најмање занимљив, јер је углавном заснован на општим запажањима, без много аутентичности. Упркос блеђим вредностима текста, вешта редитељка Селма Спахић га је сценски необично оживела раздвајањем гласова, кроз аудио-снимке, и тела извођачица која физички изражавају нагомилану анксиозност (Петја Голец Хорват, Нина Куцлар Стиковић, Рима Плетершек, Барбара Полајнар, Милена Пучник, Шпела Сетничар, Гаја Вишнар).

Трећи текст „Свет заслужује крај света” Тијане Грумић је највреднији, због деликтно развијених ликова и радње, где се алегорично преплићу животи људи и свиња. Свиње орвеловски добијају људске димензије, иронично указујући на свињско понашање људи, према другим људима, али и свињама, што подсећа на ранији текст Тијане Грумић, „Никада нисам видела звезде”, део представе „Триптих о радницима”, где је у другом контексту искоришћена слична метафора. Мирјана Карановић и Ива Илинчић психолошки истанчано граде ликове мајке и кћерке, делећи простор са свињом, у такође врло узбудљивом, физички и емотивно изражајном тумачењу Милице Стефановић, приказане кроз сликовити костим Белинде Радуловић. Бојана Стојковић изражајно гради лик Наде Перић из Калуђерице, прагматичне, богате наследнице која се у животу није баш нарадила. На сцени је такође врло занимљиво и зачудно, визуелно интригантно уобличена, постављена је на високе мердевине, и огрнута у дугачку златну хаљину, градећи тако симболичка значења недодирљивости, одвојености од остатка средине.

Суптилно промишљена режија Селме Спахић успева да стилски обједини делове омнибуса у складну целину, јер је прецизна у стилизацији, визуелно је опчињавајућа, изграђена на сценски јаким контрастима између натуралистичких приказа насиља и поетских призора који осветљавају ту таму (сценографија Урша Видиц). Ипак, због вредносно различитих делова појединачних сегмената, текстова, посебно другог, када пажња гледалаца упадљиво пада, представа у целини нема постојану снагу, па и због тога што дуго траје, око три сата, показујући по ко зна који пут да омнибуси у позоришту заиста ретко достижу пуни уметнички квалитет целине, док су са друге стране продукцијски сигурно атрактивни.