Domovina se brani čistoćom

„Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsečenih obala. Samo na nekoliko mesta rečnog toka njene se obale proširuju u otvorene doline i stvaraju, bilo na jednoj bilo na obe strane reke župne, delimično ravne, delimično talasaste predele, podesne za obrađivanje i naselja. Takvo jedno proširenje nastaje i ovde, kod Višegrada...” Na ovaj način je Ivo Andrić, književnik na koga smo svi veoma ponosni, opisao hladnu i neukrotivu Drinu, za koju sam zabrinut.

Nedavno smo na Prvom programu imali priliku da kroz objektiv kamere gospodina Jovana Memedovića posetimo Hidroelektranu „Višegrad”, ali i da zaplovimo pomenutom rekom. Video sam veliku vodnu površinu po kojoj pluta ogromna količina mešovitog otpada. Najveći udeo te prljavštine čine plastične boce. Uprkos tome, razveselili su me kadrovi u kojima mladi ljudi učestvuju u radnoj akciji skupljanja tog otpada duž obala Drine. U kadru se pojaviše i neki Španci i Litvanci. Osećao sam sramotu pošto sam čuo da su kazali da kod njih ovakvih slučajeva nema i da su kazne za zagađivanje okoline drakonske. Naročito su me dirnule reči gospodina Nedeljka Perišića, direktora HE „Višegrad”, koji se zapitao kakav bi to on čovek bio kad bi propustio akumulirani otpad kroz branu i tako zagadio vodu ljudima koji žive nizvodno.

Jednom prilikom sam se našao na Savskom keju kod Bloka 44 i šetao uz reku. Za oko su mi zapale gomilice smeća koje su plutale po Savi uz kej, ali i jedan „Beli” (komunalni milicionar), koga sam upitao kako oni to rade svoj posao kad je Sava ovako prljava. Ostavio me je bez adekvatnog odgovora. Ne sme se zaboraviti ni priča o Andreasu Fatu, nemačkom plivaču koji je preplivao ceo Dunav osim dela kod Beograda, zbog visoke koncentracije fekalija u vodi.

Imajući u vidu da putnici koji idu iz centralne Evrope ka Grčkoj ili Bliskom istoku moraju da prođu kroz našu zemlju, ne mogu a da se ne postidim kad sa auto-puta mogu da „razgledaju” i divlje deponije. One se tek ne mogu zaobići duž lokalnih i regionalnih puteva. Tamo se mogu sresti na kakvim proširenjima ili ušuškane u lugu. Šire se po principu „gde god nađeš zgodno mesto, ti kesu baci”.

Da bi se rešio ovaj problem, neophodno je dosledno primenjivati represivne mere s obzirom na to da se mnogi nesavesni građani u inostranstvu ne bi usudili da bace otpatke kroz prozor automobila ili opušak na zemlju. Pored kažnjavanja, ne bi bilo zgoreg poučiti stanovništvo o dobrobitima očuvanja okoline jer promene počinju od pojedinca.

Za kraj ove priče o otpadu, moram pomenuti i pohvaliti građane Slovenije, čiju sam domovinu posetio nekoliko puta, a da na ulici nisam naišao ni na jedan otpadak.

Kao zaključak ove priče, ali i podsetnik da smo dužni da brinemo o našoj zemlji, najpodesniji su stihovi pesme „Domovina se brani lepotom” Ljubivoja Ršumovića, koji poručuju:

„Domovina se brani lepotom

I čašću i znanjem

Domovina se brani životom

I lepim vaspitanjem.”

Aleksa Jevtić,
maturant Gimnazije u Lazarevcu