Raspeće golog pripovedača

Jovica Aćin(Zrenjanin, 1946), po mnogo čemu jedinstven kod nas, pisac čuvenih pripovedačkih knjiga „Duge senke kratkih senki”, „Uništiti posle moje smrti”, „Leptirov sanovnik”, „Nezemaljske pojave”, „Ko hoće da voli, mora da umre”, autor je, između ostalog, i knjiga eseja „Poetika krivotvorenja”, „Gatanja po pepelu”, „Šetnja po krovu”.

Književna opština Vršac (KOV), u ediciji „Atlas vetrova”, objavila je nedavno njegovu novu knjigu eseja „Goli pripovedač” (o koječemu izgubljenom i nađenom).

Posebnu pažnju posvećujete poetici pripovedanja, odnosno „nagosti i prerušavanju” u pripovedanju?

Da, to je knjiga pretežno o pripovedanju, pa su i eseji pokatkad u njoj pelcovani virusom priče. Ko ih bude čitao, znaće koliko je to kalemljenje uspelo. Priča je za mene uvek neko otkrivanje. Može biti stalno ponavljano otkrivanje sveta i ljudi, ali i samorazgolićavanje. Evo, pogledajte me kad sam bez maske, možda ćete i sebe prepoznati. Nije, međutim, moguće odreći se baš svih maski, pa nikad nećemo do kraja znati ko smo u priči, a ni u zbilji. Identitet je, ionako, varljiva stvar. Dok nam lična karta i ogledalo govore jedno, mi se već pretvaramo u drugo.

Pa kakvo je Vaše iskustvo kao autora, koliko se otkrivate pred čitaocima? Da li je više nagosti ili fikcije?

I ja se to pitam, mada me to pitanje ne muči suviše. Nisam ja iz nekog komiteta za javnu sablazan, a koji bi brinuo da li se ulicama šetkamo goli ili polugoli. Čuo sam od Petra Krdua, urednika knjige, da mi se – zahvaljujući mom takozvanom „Dnevniku o vagini”, kojem su se razboritiji od mene, Ljiljana Šop, Gojko Tešić i Ivan Negrišorac, usudili da dodele Andrićevu nagradu – priprema i optužba zbog „Golog pripovedača”, jer je nedopustivo da pripovedač bude go golcat. Još manje sam od onih koji optužuju nekog da preterano mašta i izmišlja. Teško da bih, uostalom, uopšte bio u stanju da na pitanje odgovorim. U pričama sam apsolutno iskren. Ipak, to nije uobičajena iskrenost. To je iskrenost kad ne sputavamo imaginaciju, nego joj dopuštamo da otvori naš duh i da duh bude bez granica.

Priča kao otkrivanje! Ali, vidite je i kao „otvorenu mogućnost stvaranja i rasturanja smisla”. Može li priča i da stvara i da rastura, ima li takvu moć?

Smisao je čovekov izum. Priča rastura okoštale smislove, oslobađa nas opštih mesta i svakakvih prnja koje nam zatvaraju dalekosežniji pogled, i stvara nove smislove, još nečuvene, ili iskopava zaboravljene čija plodnost nije uspela do dođe do glasa. Smisao je kao vidokrug. Priča kazuje da vidokrug nikad nije jedan. Pričanje je mogućnost da se otarasimo gluposti jednog smisla, a dobra priča, odvažna, neočekivana, sjajno ispričana, onda ima moć da stvara nove puteve i uvide, i rastura sisteme koji nam nameću svoje smislove da bi nas pokorili i zatočili.

Šta je priča danas kada žanrovi, praktično, ne postoje?

Nije baš da žanrovi ne postoje, još su tu romani, pesme, pripovetke, ali sad žanrovi umeju da se prepliću, međusobno oplođuju, pa tako i da oslabljuju međe koje ih razdvajaju. Roman je u tom pogledu valjda najdalje otišao, ili je oduvek bio oblik u koji je sve drugo moglo biti uključeno. Svako vreme ima trenutak kad govorimo o smrti ovog ili onog. Takva kriza je najčešće znak kreativnog rađanja novog, iskrsavanja nepoznatog. Kad kažemo: roman je mrtav! – sutra roman odvraća: čovek je mrtav! Potom čovek i roman nastavljaju još slobodnije da žive. Danas kažemo: Zemlja je još malo pa mrtva, usled globalnog zagrevanja. Ne, nastaviće ona, iako bez nas, a onda će se pojaviti drugačiji oblik života koji neće ni znati da smo mi postojali pre nekoliko miliona godina. Priča je danas veseo ili tužan krik pred svim mogućnim smrtima.

Ima li otuda dobre literature bez humora i ironije?

Čak i tamo gde smatramo da nema humora i ironije, ipak ih ima, iako humor može biti crn, a ironija nevidljiva i utoliko ubitačnija. Napisati danas priču ili roman o smrtonosnim pretnjama koje nas vrebaju, može biti odlična komedija. Ja sam za to. Recimo, globalno zagrevanje? Naravno! Bez obzira na očekivanu oskudicu, silne boleštine, bespoštedne ratove, možda će beskućnicima biti lakše: neće se smrzavati. Neka i u Sibiru, eto, ljudi osete divnu tropsku klimu!S druge strane, žalićemo mi još za predstojećom vrućinom, za otopljenim polarnim ledom, žalićemo onda kad zatim krene globalno hlađenje i kad se svi pretvorimo u beskućnike...

Prošli ste put od eseja do priče i od priče do beskraja. Šta je beskraj u pripovedanju?

Jesam, prošao sam od prvog do drugog, i još mi noge krvare, još su mi klinovi u telu, još sam raspet. Okrivljuju me i osuđuju zbog te tobožnje prevarice. „Goli pripovedač” govori i o tom raspeću. Od drugog do trećeg još nisam prošao, niti se tome nadam. Ali, znam da beskraj postoji, dodirnuo sam ga u vizijama, posebno u pripovedanju. Sanjao sam ga, i tada mi je poverio da bez njega, beskraja, koji je opet negde u beskraju, nema ni pripovedanja ni života. Konačno, beskraj je, zar ne, bez kraja, a takvo je i pripovedanje. Možete i beskrajno da uživate u njemu. Što se tiče života, u pitanju njegovog beskraja, da li ga gubimo ili nalazimo, tu patim od izvesne nedoumice.

Zoran Radisavljević

---------------------------------------------

Nijedno vreme nije savršeno

Pisac se od „nesavršenog vremena”, u kojem živimo, brani pisanjem, šta ostaje ostalima?

Nijedno vreme nije savršeno. Na ljudima leži zadatak da tako i dalje bude. S obzirom na čovekovu prirodu, zadatak nije ni odveć težak. Pisac se brani pisanjem? Naprotiv, on pišući napada čak i sebe, zabija sebi nož u leđa umesto da spokojno živi i mirno spava. Izlaže se podsmehu, svojevrsnom izopštenju, jer odbija da prihvata misije od ma koga. Ovde, kao i drugi umetnici, poglavito tavori u siromaštvu. A ostali? Šta im ostaje? Aha, to vas boli. Barem na to imam dovoljno optimističan odgovor: neka čitaju, i tako imaju šanse da misle svojom glavom.