Распеће голог приповедача

Јовица Аћин(Зрењанин, 1946), по много чему јединствен код нас, писац чувених приповедачких књига „Дуге сенке кратких сенки”, „Уништити после моје смрти”, „Лептиров сановник”, „Неземаљске појаве”, „Ко хоће да воли, мора да умре”, аутор је, између осталог, и књига есеја „Поетика кривотворења”, „Гатања по пепелу”, „Шетња по крову”.

Књижевна општина Вршац (КОВ), у едицији „Атлас ветрова”, објавила је недавно његову нову књигу есеја „Голи приповедач” (о којечему изгубљеном и нађеном).

Посебну пажњу посвећујете поетици приповедања, односно „нагости и прерушавању” у приповедању?

Да, то је књига претежно о приповедању, па су и есеји покаткад у њој пелцовани вирусом приче. Ко их буде читао, знаће колико је то калемљење успело. Прича је за мене увек неко откривање. Може бити стално понављано откривање света и људи, али и саморазголићавање. Ево, погледајте ме кад сам без маске, можда ћете и себе препознати. Није, међутим, могуће одрећи се баш свих маски, па никад нећемо до краја знати ко смо у причи, а ни у збиљи. Идентитет је, ионако, варљива ствар. Док нам лична карта и огледало говоре једно, ми се већ претварамо у друго.

Па какво је Ваше искуство као аутора, колико се откривате пред читаоцима? Да ли је више нагости или фикције?

И ја се то питам, мада ме то питање не мучи сувише. Нисам ја из неког комитета за јавну саблазан, а који би бринуо да ли се улицама шеткамо голи или полуголи. Чуо сам од Петра Крдуа, уредника књиге, да ми се – захваљујући мом такозваном „Дневнику о вагини”, којем су се разборитији од мене, Љиљана Шоп, Гојко Тешић и Иван Негришорац, усудили да доделе Андрићеву награду – припрема и оптужба због „Голог приповедача”, јер је недопустиво да приповедач буде го голцат. Још мање сам од оних који оптужују неког да претерано машта и измишља. Тешко да бих, уосталом, уопште био у стању да на питање одговорим. У причама сам апсолутно искрен. Ипак, то није уобичајена искреност. То је искреност кад не спутавамо имагинацију, него јој допуштамо да отвори наш дух и да дух буде без граница.

Прича као откривање! Али, видите је и као „отворену могућност стварања и растурања смисла”. Може ли прича и да ствара и да растура, има ли такву моћ?

Смисао је човеков изум. Прича растура окоштале смислове, ослобађа нас општих места и свакаквих прња које нам затварају далекосежнији поглед, и ствара нове смислове, још нечувене, или ископава заборављене чија плодност није успела до дође до гласа. Смисао је као видокруг. Прича казује да видокруг никад није један. Причање је могућност да се отарасимо глупости једног смисла, а добра прича, одважна, неочекивана, сјајно испричана, онда има моћ да ствара нове путеве и увиде, и растура системе који нам намећу своје смислове да би нас покорили и заточили.

Шта је прича данас када жанрови, практично, не постоје?

Није баш да жанрови не постоје, још су ту романи, песме, приповетке, али сад жанрови умеју да се преплићу, међусобно оплођују, па тако и да ослабљују међе које их раздвајају. Роман је у том погледу ваљда најдаље отишао, или је одувек био облик у који је све друго могло бити укључено. Свако време има тренутак кад говоримо о смрти овог или оног. Таква криза је најчешће знак креативног рађања новог, искрсавања непознатог. Кад кажемо: роман је мртав! – сутра роман одвраћа: човек је мртав! Потом човек и роман настављају још слободније да живе. Данас кажемо: Земља је још мало па мртва, услед глобалног загревања. Не, наставиће она, иако без нас, а онда ће се појавити другачији облик живота који неће ни знати да смо ми постојали пре неколико милиона година. Прича је данас весео или тужан крик пред свим могућним смртима.

Има ли отуда добре литературе без хумора и ироније?

Чак и тамо где сматрамо да нема хумора и ироније, ипак их има, иако хумор може бити црн, а иронија невидљива и утолико убитачнија. Написати данас причу или роман о смртоносним претњама које нас вребају, може бити одлична комедија. Ја сам за то. Рецимо, глобално загревање? Наравно! Без обзира на очекивану оскудицу, силне болештине, беспоштедне ратове, можда ће бескућницима бити лакше: неће се смрзавати. Нека и у Сибиру, ето, људи осете дивну тропску климу!С друге стране, жалићемо ми још за предстојећом врућином, за отопљеним поларним ледом, жалићемо онда кад затим крене глобално хлађење и кад се сви претворимо у бескућнике...

Прошли сте пут од есеја до приче и од приче до бескраја. Шта је бескрај у приповедању?

Јесам, прошао сам од првог до другог, и још ми ноге крваре, још су ми клинови у телу, још сам распет. Окривљују ме и осуђују због те тобожње преварице. „Голи приповедач” говори и о том распећу. Од другог до трећег још нисам прошао, нити се томе надам. Али, знам да бескрај постоји, додирнуо сам га у визијама, посебно у приповедању. Сањао сам га, и тада ми је поверио да без њега, бескраја, који је опет негде у бескрају, нема ни приповедања ни живота. Коначно, бескрај је, зар не, без краја, а такво је и приповедање. Можете и бескрајно да уживате у њему. Што се тиче живота, у питању његовог бескраја, да ли га губимо или налазимо, ту патим од извесне недоумице.

Зоран Радисављевић

---------------------------------------------

Ниједно време није савршено

Писац се од „несавршеног времена”, у којем живимо, брани писањем, шта остаје осталима?

Ниједно време није савршено. На људима лежи задатак да тако и даље буде. С обзиром на човекову природу, задатак није ни одвећ тежак. Писац се брани писањем? Напротив, он пишући напада чак и себе, забија себи нож у леђа уместо да спокојно живи и мирно спава. Излаже се подсмеху, својеврсном изопштењу, јер одбија да прихвата мисије од ма кога. Овде, као и други уметници, поглавито тавори у сиромаштву. А остали? Шта им остаје? Аха, то вас боли. Барем на то имам довољно оптимистичан одговор: нека читају, и тако имају шансе да мисле својом главом.