Francuska moćna Evropa

Prošle godine, u relativno opuštenoj atmosferi na zajedničkom ručku u prirodi s jednom francuskom porodicom, nedaleko od manastira Žiče, rekoh sinu francuskog para da njihovu civilizaciju i kulturu treba više poštovati u odnosu na anglosaksonsku, koja se pokazala kao izuzetno agresivna u poslednje tri decenije. Mladi Francuz, srednjoškolac, bez razmišljanja mi uzvrati da on to i radi. Na mig roditelja brzo se isključi iz razgovora. Ostalo mi je malo zagonetno zašto su ovi poslovni ljudi iz Francuske izbegli razgovor o današnjoj politici. Da li je to nezainteresovanost, nelagodnost zbog francuskog učešća u ratnim dejstvima 1999. ili neki treći razlog?

Srpsko-francusko prijateljstvo u toku i nakon dva svetska rata sačuvalo je trag relativne iskrenosti sve do 1998/9. godine, kad je Francuska, kao članica NATO-a, promenila odnos prema srpskom rukovodstvu, a time i prema srpskoj državi. Mi Srbi se osećamo izneverenim, jer naivno verujemo u trajnost prijateljstva, čak i u politici. Nekada moćna Francuska postala je poslušni izvršilac naredbi povampirenog militarizma Nemačke, UK i SAD. Vreme je pokazalo koliko se priključenjem nekom savezu gubi suverenitet i koliko je opiranje francuskog predsednika Šarla de Gola pristupanju NATO-u bilo dalekovido i opravdano.

Emanuel Makron, najmlađi predsednik u modernoj istoriji Francuske, doskora je sledio politiku svojih prethodnika u vezi s EU i NATO. Ovih dana saznajemo da zagovara jačanje evropske vojno-ekonomske moći i izvesno udaljavanje od dominacije politike SAD (i Kine), jer „Evropa nije dovoljno naoružana i može da umre”. Upozorio je (kako 26. aprila navodi „Politika”) da su „naše vrednosti i naša kultura u opasnosti” i da su medijski sadržaji koje gledaju deca i adolescenti „sve više američki i azijski”. Iako vojno-politički drži ravnotežu sa SAD, UK i EU u odnosu na Rusiju i Kinu, predsednik Makron optužuje SAD (i Kinu) da „ne poštuju pravila globalne trgovine”. Hvala bogu da predsednik jedne od vodećih država EU konačno javno izgovori ovakve tvrdnje. To je potvrda da EU mora da menja odnos pre svega prema sopstvenim ekonomskim interesima. U suprotnom će uistinu ekonomski „morati da umre”.

Očigledno je da se francuska politika, pod pritiskom poljoprivrednika i francuskog građanstva, budi iz naivnog uverenja da bregzit nije ostavio posledice po EU. I te kako jeste. Sada dvojac SAD i UK, sa Nemačkom kao kormilarom u NATO-u, ima glavnu ulogu u finansiranju globalističke politike u Evropi i svetu. Iako se Francuskoj ne može osporiti vojna i ekonomska moć, da ne pominjemo njene kulturne i civilizacijske vrednosti, nije se u poslednje tri decenije baš proslavila u anglosaksonskom okruženju.

Sve ovo navodimo s velikim očekivanjima da francuska politika vrati delovanje EU (pa i NATO-a, ako može) u okvire međunarodnog prava i da, kao jedna od vodećih članica Saveta bezbednosti, doprinese povratku ugleda UN, uz daleko više obzira prema narodima manjih država koje globalpolitika guši, čak i do istrebljenja s teritorija na kojima vekovima postoje. Srbija je jedna od njih. Dok velike sile ćute i potiskuju tragičnu istoriju srpskog naroda ispresovanu u nacističkim logorima i pogromima po zapadnom Balkanu, srpskom narodu preostaje da dostojanstveno trpi, pamti i piše svoju istoriju. Ovih dana nas, onako zverski bombardovane na našoj celoj teritoriji 1999, gle čuda, optužuju za genocid na Kosmetu, u BiH, čak i u Crnoj Gori i drugde.

U mnogim svojim vidovima društvena slika sveta sve više liči na robovlasništvo nego na 21. vek: neokolonijalizam, ratna žarišta, ratna trgovina/piraterija, dirigovane migracije s masovnim stradanjima, haotična rušenja infrastrukture, svakodnevna ubistva dece i nedužnog stanovništva, pritisci, blokade, sankcije, uplitanja u poslove drugih država radi nametanja svojih ciljeva, podsticanje koruptivnih aktivnosti... Sve se moglo očekivati, ali ponajmanje ovakvo ludilo u vreme izuzetno brzog tehnološkog inovatorstva nasuprot dehumanizaciji ljudske svesti.

Ako je najmlađi predsednik savremene Francuske uistinu vesnik najavljenog zaokreta, možemo se nadati izbavljenju sveta iz opasnosti od uništenja. Nadajmo se i doprinosu medija da francuska (i svetska) deca i adolescenti, uključujući i onog srednjoškolca s počeka ovog teksta, saznaju istorijsku istinu o zbivanjima na (zapadnom) Balkanu, Bliskom istoku, u Africi, u Ukrajini na samom početku trećeg milenijuma. Nade ima, ukoliko ovo nije već poslovično istrčavanje Emanuela Makrona radi umirenja francuske javnosti na uzdrmanoj političkoj sceni. A razloga ima da se Francuska priseti politike svog najdoslednijeg suverena Šarla de Gola i otrgne se iz stega SAD, UK i Nemačke.

Miodrag Srbljak,
Kraljevo