Француска моћна Европа

Прошле године, у релативно опуштеној атмосфери на заједничком ручку у природи с једном француском породицом, недалеко од манастира Жиче, рекох сину француског пара да њихову цивилизацију и културу треба више поштовати у односу на англосаксонску, која се показала као изузетно агресивна у последње три деценије. Млади Француз, средњошколац, без размишљања ми узврати да он то и ради. На миг родитеља брзо се искључи из разговора. Остало ми је мало загонетно зашто су ови пословни људи из Француске избегли разговор о данашњој политици. Да ли је то незаинтересованост, нелагодност због француског учешћа у ратним дејствима 1999. или неки трећи разлог?

Српско-француско пријатељство у току и након два светска рата сачувало је траг релативне искрености све до 1998/9. године, кад је Француска, као чланица НАТО-а, променила однос према српском руководству, а тиме и према српској држави. Ми Срби се осећамо изневереним, јер наивно верујемо у трајност пријатељства, чак и у политици. Некада моћна Француска постала је послушни извршилац наредби повампиреног милитаризма Немачке, УК и САД. Време је показало колико се прикључењем неком савезу губи суверенитет и колико је опирање француског председника Шарла де Гола приступању НАТО-у било далековидо и оправдано.

Емануел Макрон, најмлађи председник у модерној историји Француске, доскора је следио политику својих претходника у вези с ЕУ и НАТО. Ових дана сазнајемо да заговара јачање европске војно-економске моћи и извесно удаљавање од доминације политике САД (и Кине), јер „Европа није довољно наоружана и може да умре”. Упозорио је (како 26. априла наводи „Политика”) да су „наше вредности и наша култура у опасности” и да су медијски садржаји које гледају деца и адолесценти „све више амерички и азијски”. Иако војно-политички држи равнотежу са САД, УК и ЕУ у односу на Русију и Кину, председник Макрон оптужује САД (и Кину) да „не поштују правила глобалне трговине”. Хвала богу да председник једне од водећих држава ЕУ коначно јавно изговори овакве тврдње. То је потврда да ЕУ мора да мења однос пре свега према сопственим економским интересима. У супротном ће уистину економски „морати да умре”.

Очигледно је да се француска политика, под притиском пољопривредника и француског грађанства, буди из наивног уверења да брегзит није оставио последице по ЕУ. И те како јесте. Сада двојац САД и УК, са Немачком као кормиларом у НАТО-у, има главну улогу у финансирању глобалистичке политике у Европи и свету. Иако се Француској не може оспорити војна и економска моћ, да не помињемо њене културне и цивилизацијске вредности, није се у последње три деценије баш прославила у англосаксонском окружењу.

Све ово наводимо с великим очекивањима да француска политика врати деловање ЕУ (па и НАТО-а, ако може) у оквире међународног права и да, као једна од водећих чланица Савета безбедности, допринесе повратку угледа УН, уз далеко више обзира према народима мањих држава које глобалполитика гуши, чак и до истребљења с територија на којима вековима постоје. Србија је једна од њих. Док велике силе ћуте и потискују трагичну историју српског народа испресовану у нацистичким логорима и погромима по западном Балкану, српском народу преостаје да достојанствено трпи, памти и пише своју историју. Ових дана нас, онако зверски бомбардоване на нашој целој територији 1999, гле чуда, оптужују за геноцид на Космету, у БиХ, чак и у Црној Гори и другде.

У многим својим видовима друштвена слика света све више личи на робовласништво него на 21. век: неоколонијализам, ратна жаришта, ратна трговина/пиратерија, дириговане миграције с масовним страдањима, хаотична рушења инфраструктуре, свакодневна убиства деце и недужног становништва, притисци, блокаде, санкције, уплитања у послове других држава ради наметања својих циљева, подстицање коруптивних активности... Све се могло очекивати, али понајмање овакво лудило у време изузетно брзог технолошког иноваторства насупрот дехуманизацији људске свести.

Ако је најмлађи председник савремене Француске уистину весник најављеног заокрета, можемо се надати избављењу света из опасности од уништења. Надајмо се и доприносу медија да француска (и светска) деца и адолесценти, укључујући и оног средњошколца с почека овог текста, сазнају историјску истину о збивањима на (западном) Балкану, Блиском истоку, у Африци, у Украјини на самом почетку трећег миленијума. Наде има, уколико ово није већ пословично истрчавање Емануела Макрона ради умирења француске јавности на уздрманој политичкој сцени. А разлога има да се Француска присети политике свог најдоследнијег суверена Шарла де Гола и отргне се из стега САД, УК и Немачке.

Миодраг Србљак,
Краљево