„Popravljamo” dela naših velikana

Ekavica i ijekavica su dva ravnopravna narečja srpskog književnog jezika. U navođenju dela naših književnika uvek se odaje dužna pažnja narečju na kojem su poetska i prozna dela stvorena, pa se uvek citiraju i štampaju u izvornom obliku. Smešno bi bilo kad bi se Njegoševi stihovi: „Ćud je ženska smiješna rabota” napisali kao „smešna rabota”. Međutim, nije baš uvek tako u praksi. Na primer, stihovi Branka Radičevića upisani u spomenar Mine Karadžić: „Pevam danju, pevam noću/pevam sele što god hoću...” u pesmi koju izvodi Zdravko Čolić glase „Pjevam danju, pjevam noću”. Ista je priča i sa Zmajevom odom poeziji „Pesmo moja, zakiti se cvetom”, koja se nastavlja stihovima „pesmo moja zamiriši svetom/još sva srca ohladnela nisu”. Pesma na ove stihove, snimljena u ondašnjoj BiH, verovatno je morala biti na jekavici, bez obzira na to šta bi o ovome mislio besmrtni Zmaj.

Evo još jednog novijeg primera „popravke” Zmajevih stihova, i to urezanih u mermernu ploču na spomeniku bitke kod Starog Slankamena. Godine 1690. Turci su proterali austrijsku vojsku sa teritorije Srbije, zauzevši ponovo Beograd, što je dovelo do Velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem Trećim Čarnojevićem. Sledeće, 1691. godine, veliki vezir Mustafa-paša Ćuprilić, u želji da svog protivnika dotuče na njegovom terenu, prelazi s vojskom preko Save i sukobljava se s austrijskom vojskom pod komandom Ludviga Badenskog, u kojoj vojsci su masovno učestvovali i Srbi. Turci su poraženi, a Mustafa-paša ubijen.

Na proslavi dvestogodišnjice bitke 1892. godine podignut je spomenik i priređena svečanost na kojoj su učestvovali i Zmaj Jova i Stevan Mokranjac sa horom. U mermernom bloku upisani su tekstovi na nemačkom, mađarskom i srpskom jeziku. Srpski tekst, delo Zmaj Jove, glasio je: „Slava nek je junacima hrlim/padom uzdignutim/smrću neumrlim”. Pre nekoliko godina priređena je svečanost pri čemu je spomenik obnovljen, ali je pritom izmenjen Zmajev tekst – pridev „hrlim” zamenjen je „vrlim”. Svojevremeno je i meni pridev hrli bio čudan, pa sam se poslužio Rečnikom srpskohrvatskog rečnika Matice srpske. Tu piše: Hro – hrla, hrlo, množina hrli (zastareo), sa značenjem a) brz, hitar, žuran, b) zdrav, čio, (Vukov Rječnik).

Dakle, Zmaj Jova se poslužio navedenim pridevom koji se tada koristio, ali je kasnije zastareo. Restauratori spomenika nije trebalo da na svoju ruku „popravljaju” ispravan tekst. Starije tekstove treba navoditi u izvornom obliku. Kako bi bilo da sada Dositejeva „Život i priključenija” ili Ignjatovićevog „Večitog mladoženju” osavremenjujemo današnjim govorom? Ti tekstovi bi izgubili draž starine i vremensku patinu koje ih čine privlačnim i lepim.

Na kraju se usuđujem da Njegoševe stihove pomenute na početku parafraziram u malo izmenjenom obliku – „Ćud je ljudska smiješna rabota” – imajući u vidu da muška ćud nimalo ne prednjači nad ženskom.

Dragan Stanković,
Beograd