„Поправљамо” дела наших великана

Екавица и ијекавица су два равноправна наречја српског књижевног језика. У навођењу дела наших књижевника увек се одаје дужна пажња наречју на којем су поетска и прозна дела створена, па се увек цитирају и штампају у изворном облику. Смешно би било кад би се Његошеви стихови: „Ћуд је женска смијешна работа” написали као „смешна работа”. Међутим, није баш увек тако у пракси. На пример, стихови Бранка Радичевића уписани у споменар Мине Караџић: „Певам дању, певам ноћу/певам селе што год хоћу...” у песми коју изводи Здравко Чолић гласе „Пјевам дању, пјевам ноћу”. Иста је прича и са Змајевом одом поезији „Песмо моја, закити се цветом”, која се наставља стиховима „песмо моја замириши светом/још сва срца охладнела нису”. Песма на ове стихове, снимљена у ондашњој БиХ, вероватно је морала бити на јекавици, без обзира на то шта би о овоме мислио бесмртни Змај.

Ево још једног новијег примера „поправке” Змајевих стихова, и то урезаних у мермерну плочу на споменику битке код Старог Сланкамена. Године 1690. Турци су протерали аустријску војску са територије Србије, заузевши поново Београд, што је довело до Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем. Следеће, 1691. године, велики везир Мустафа-паша Ћуприлић, у жељи да свог противника дотуче на његовом терену, прелази с војском преко Саве и сукобљава се с аустријском војском под командом Лудвига Баденског, у којој војсци су масовно учествовали и Срби. Турци су поражени, а Мустафа-паша убијен.

На прослави двестогодишњице битке 1892. године подигнут је споменик и приређена свечаност на којој су учествовали и Змај Јова и Стеван Мокрањац са хором. У мермерном блоку уписани су текстови на немачком, мађарском и српском језику. Српски текст, дело Змај Јове, гласио је: „Слава нек је јунацима хрлим/падом уздигнутим/смрћу неумрлим”. Пре неколико година приређена је свечаност при чему је споменик обновљен, али је притом измењен Змајев текст – придев „хрлим” замењен је „врлим”. Својевремено је и мени придев хрли био чудан, па сам се послужио Речником српскохрватског речника Матице српске. Ту пише: Хро – хрла, хрло, множина хрли (застарео), са значењем а) брз, хитар, журан, б) здрав, чио, (Вуков Рјечник).

Дакле, Змај Јова се послужио наведеним придевом који се тада користио, али је касније застарео. Рестауратори споменика није требало да на своју руку „поправљају” исправан текст. Старије текстове треба наводити у изворном облику. Како би било да сада Доситејева „Живот и прикљученија” или Игњатовићевог „Вечитог младожењу” осавремењујемо данашњим говором? Ти текстови би изгубили драж старине и временску патину које их чине привлачним и лепим.

На крају се усуђујем да Његошеве стихове поменуте на почетку парафразирам у мало измењеном облику – „Ћуд је људска смијешна работа” – имајући у виду да мушка ћуд нимало не предњачи над женском.

Драган Станковић,
Београд