Sudije ne žive pod staklenim zvonom

Sudovi i sudije govore jedino načinom na koji vode postupke i na kraju – izricanjem i obrazloženjem presude. Dok suđenja traju, medijskom scenom najčešće dominiraju advokati optuženih i pojedini „eksperti”, a često i političari koji ponekad čak ocenjuju da li je neko kriv, pa i kakva treba da bude kazna.

O „suđenju u medijima”, kršenju pretpostavke nevinosti, kreiranju javnog mnjenja i uticaju medija na decu koja su žrtve i svedoci zločina razgovaramo sa dr Milanom Škulićem, profesorom Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i sudijom Ustavnog suda Srbije.

Često su deca putem medija izložena i detaljima zločina koji se dogodio u njihovoj porodici. Kako to utiče na psihu i budućnost dece koja su svedoci i žrtve?

Dete je otac čoveka. Ako je dete žrtva teškog krivičnog dela, a naročito sa elementima nasilja, pa još ako nepotrebno bude dodatno povređeno u krivičnom postupku, što je fenomen tzv. sekundarne viktimizacije, njemu se bitno smanjuju šanse da postane uspešan čovek. U romanu „Braća Karamazovi”, Dostojevski zaključuje da „ni najveća sreća čovečanstva nije vredna jedne suze nevinog deteta”. Dete žrtva zločina nosi teške ožiljke kroz ceo život, a naročito kada je žrtva seksualnog nasilja i posebno kada je učinilac bliska osoba. Toj deci treba pomoći, kako kvalitetnim zakonodavstvom, tako i boljom praksom postupanja sa žrtvama u krivičnom postupku. Međutim, ako se dete dodatno izloži medijskoj poplavi i kada lice takvog deteta, a naročito rane i ožiljci, kao i uopšte neposredni ili posredni podaci o njegovom identitetu, počnu da pune naslovne strane, onda je ono nažalost teško žigosano i njegova budućnost postaje krajnje neizvesna.

Kako pomiriti načelo javnosti i potrebu za zaštitom privatnosti u krivičnom postupku?

Treba imati na umu da je privatnost značajna, ne samo pravna već i psihološka kategorija. Od ogromne je važnosti da se maksimalno zaštiti privatnost učesnika krivičnog postupka, a naročito ranjivih i posebno osetljivih kategorija, kao što su maloletne žrtve krivičnih dela sa elementima nasilja.

Dragocena vrednost je privatnost. I to na svoj način objašnjava Dostojevski, kada kaže da postoje tri vrste stvari. Ima stvari koje čovek poverava samo prijateljima i nikom drugom. Nešto ne poverava ni prijateljima, već to čuva samo za sebe. A ima stvari za koje se boji da ih otkrije i samom sebi. Nikada nikome ne prija povreda njegove privatnosti, ali nikoga to tako teško ne pogađa kao maloletne žrtve teških krivičnih dela sa elementima nasilja.

Kako nauka objašnjava veliku zainteresovanost javnosti za krivične slučajeve i potrebu da se sazna što više „malo poznatih” detalja i „odluči” da li je neko kriv ili nevin?

Uvek je postojalo veliko interesovanje javnosti za slučajeve iz domena kriminaliteta, pa i kriminalističku beletristiku, krimi-filmove, dokumentarne emisije u raznovrsnim formatima, posvećene važnim suđenjima i istragama. Krivična suđenja su često izuzetno interesantna za sredstva javnog informisanja. O nekim slučajevima se mnogo piše i prave se televizijske emisije. Tu se nekada i značajno preteruje. Mediji se koriste za svojevrsno reklamiranje pojedinih advokata, bilo u funkciji branioca, bilo punomoćnika oštećenog, a nekada se u medijima povređuje i privatnost učesnika postupka. Posebno je loše kada se prejudicira ishod konkretnog i aktuelnog krivičnog postupka, nezavisno od toga da li se okrivljeni unapred, kršenjem pretpostavke nevinosti, oglašava krivim ili se apriorno tretira kao čovek kojeg svakako treba osloboditi.

Uvek je u nekoj meri bilo pritisaka na sudove, ali čini se da se poslednjih godina mnoga suđenja odvijaju u medijima.

Danas imamo takozvana medijska suđenja, kao i svojevrsna suđenja u medijima, što se često svodi i na specifične medijske zloupotrebe, naročito onda kada se u medijima prejudicira ishod konkretnog krivičnog postupka ili se pokušava stvoriti „očekivanje” u javnosti o budućoj presudi. Kako sud ne živi pod staklenim zvonom, na taj se način vrši i specifičan pritisak na sud, što predstavlja i svojevrstan vid kako pravne nekulture, tako i zloupotrebe prava. Nekada i neki nesavesni advokati svojim medijskim nastupima, koji su često i veoma agresivni, na takav način sebe svesno reklamiraju, kršeći time načelnu zabranu reklamiranja advokata.

Kako sudija treba da se ponaša u takvim situacijama?

Sudija u svom postupanju u bilo kojem konkretnom predmetu mora ispoljiti potpunu nepristrasnost i odluku zasnovati na svom slobodnom sudijskom uverenju, utemeljenom na slobodnoj oceni dokaza, a svakako potpuno nezavisno od bilo kakvih medijskih nastupa i tako stvorenih „očekivanja”. Sud mora doneti odluku krajnje staloženo i hladne glave, na temelju svog poznavanja i primenjivanja prava, kao i svih bitnih činjenica koje je utvrdio, te zahvaljujući svom pravnom rezonovanju, koje se, naravno, uvek mora i obrazložiti. Sud ne postupa na takav način da bi zadovoljio javnost i medijsku scenu, već isključivo u cilju zakonitog i pravičnog presuđenja. U samom Zakoniku o krivičnom postupku definisana je svrha krivičnog postupka – da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje krivični zakon i na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka.

Građani su sve više izloženi analizama raznih „stručnjaka”, koji često deluju vrlo ubedljivo i dobijaju veliki medijski prostor.

Poseban slučaj medijskih zloupotreba u vezi sa komentarisanjem aktuelnih krivičnih postupaka, predstavljaju „gostovanja” raznih kvazieksperata za neke oblasti poput na primer, famozne forenzike, koja inače i nije ništa drugo nego, kod nas i širom kontinentalne Evrope, već decenijama postojeća kriminalistička tehnika. Ti „eksperti” u javnosti po pravilu zastupaju neke krajnje „neobične verzije” u odnosu na krivično delo koje je predmet krivičnog postupka. Radi se o svojevrsnim nadriforenzičarima i nadrikriminalistima, koji su željni medijskog eksponiranja i samoreklame, ali u praksi često nanose i veliku štetu aktuelnim krivičnim postupcima, a u najmanju ruku zbunjuju, pa i dezinformišu javnost.

Kako se odupreti uticaju političara i javnih ličnosti koje se razumeju u sve, pa i u krivični postupak, pa olako daju izjave o nečijoj krivici i „odmeravaju” kaznu?

U nauci se već dugo ističe da na kaznenu politiku, čak i na pravnosnažan ishod pojedinih krivičnih postupaka, u praksi značajno utiču i neki vanpravni faktori. Od posebnog je značaja uticaj javnog mnjenja, naročito u agresivnoj formi takozvanih medijskih spinovanja, ali tu spadaju i izjave nekih političara i uopšte, medijski i javno eksponiranih ljudi, odnosno uopšte, ljudi koji dobijaju priliku da medijski deluju. Nažalost, neki oblici medijskog eksponiranja svode se i na specifične zloupotrebe, najčešće u vidu svojevrsnih medijskih pritisaka pre svega, u vidu stvaranja očekivanja u javnosti u odnosu na ishod krivičnog postupka, koji priželjkuju akteri takvih medijskih ofanziva. Sudije su takođe i građani, na koje deluju i efekti određenih medijskih izveštavanja. Nije sporno da sudije ipak moraju da se odupru i toj specifičnoj vrsti pritiska, kako kada se radi o načinu postupanja u krivičnom postupku, a posebno u odnosu na pravnosnažni ishod konkretnih krivičnih postupaka, tako i u pogledu izricanja krivične sankcije i odmeravanja kazne. Sudija mora ispoljiti potpunu nepristrasnost, da sudi i odlučuje u krivičnom postupku ni po babu ni po stričevima. Moguće je i da neki sudija nekada u zebnji da će biti poliven kofom prljavštine u medijima, svojom odlukom odabere svojevrsno nezameranje. Nekada tako izbegava medijsko razapinjanje. Ipak, to nije ni časno ni dostojno pravog sudije. To najčešće nije dokazivo, ali se ponekad može uočiti/naslutiti na jednom indicijalnom nivou.

Koliko sami novinari svojim načinom izveštavanja doprinose pritiscima na sud?

Sredstva javnog informisanja i novinari, kao njihov osnovni „kadrovski potencijal”, često se u jednom metaforičnom smislu označavaju i kao sedma sila. Međutim, svakako nije na sredstvima javnog informisanja ni da apriorno osuđuju, niti da oslobađaju, niti da se olako, a često i sasvim rutinski upuštaju u vrednovanje odluke suda, što se u nekim slučajevima čini i paušalno, te na krajnje neargumentovan način. Takvo postupanje je samo jedan od vidova izrazite pravne nekulture, ali ono može imati i dalekosežno teške posledice, kroz stvaranje atmosfere u javnosti koja se tiče „očekivane” i „najavljene” sudske odluke. Za sudije to može biti veoma neprijatno i realno može makar na jednom podsvesnom nivou uticati na njihovo rezonovanje u konkretnim predmetima.

Da li je interes medija važniji u odnosu na nezavisnost sudstva?

Neki novinari, često željni senzacije i povećanja gledanosti i tiraža po svaku cenu, najčešće ne poznaju pravo ni u nekom elementarnom smislu, niti uopšte imaju bilo kakvo realno saznanje o relevantnim okolnostima konkretnog krivičnog dela koje je predmet nekog aktuelnog krivičnog postupka. U demokratskom društvu i u pravnoj državi, koja se odlikuje vladavinom prava, novinari nemaju pravo da vode medijsku kampanju radi stvaranja očekivanja u javnosti o tome kakva bi odluka suda „morala da bude” u nekom konkretnom slučaju. Nemaju to pravo ni učesnici i subjekti krivičnog postupka, nezavisno od svog procesnog statusa. Dakle, to važi kako za punomoćnike oštećenog, tako i za branioce okrivljenog.

Zašto se javno tužilaštvo najčešće ne oglašava kada advokati u aktuelnim slučajevima forsiraju odbranu svojih klijenata u medijima?

Advokatura je časna profesija u pravnoj i demokratskoj državi koja se odlikuje vladavinom prava. Plemenito je pružati pomoć čoveku u nevolji, pa i pravnu pomoć, onome koga je snašla „pravna nevolja”. Odavno važi da advokat kao branilac nikada ne brani krivično delo, već okrivljenog za krivično delo. Pravo na odbranu je i važno ustavno pravo. Većina advokata je vredna poštovanja. Ipak, neki branioci svog klijenta mnogo više i energičnije brane u medijima, kada to realno primarno koriste za sopstvenu promociju, pa i svojevrsno zaobilaženje zabrane reklamiranja advokata, nego što svoju funkciju odbrane realizuju na zakonom propisan način u samom krivičnom postupku. Tako centralni način odbrane postaje medijska odbrana, koja je krajnje jednostrana, jer advokati praktično sparinguju sa zamišljenim protivnikom i ponašaju se poput boksera koji ne boksuje u ringu, već udara u džak za trening, a džak naravno ne uzvraća udarce. Takvu vrstu zamišljenog protivnika nije nimalo teško pobediti. Tu i nema pravog rivala. Nema druge strane koja bi argumentovano oponirala nekim zajapurenim i najčešće veoma ostrašćenim advokatima koji u medijima objašnjavaju da je njihov klijent nevin i da nema dokaza. Naime, javni tužilac kao državni organ nema pravo da se upušta u tu vrstu medijskih duela, a oštećeni za to najčešće i nema priliku. Nekada i nema oštećenih, kao kada se radi o ubistvu čoveka koji nema bliske rođake. Naravno, tada u medijima nema ni suda, kome ne samo da i ne priliči da bude akter takvih predstava, već koji u pravnoj državi isključivo „govori svojom presudom”.