Судије не живе под стакленим звоном

Судови и судије говоре једино начином на који воде поступке и на крају – изрицањем и образложењем пресуде. Док суђења трају, медијском сценом најчешће доминирају адвокати оптужених и поједини „експерти”, а често и политичари који понекад чак оцењују да ли је неко крив, па и каква треба да буде казна.

О „суђењу у медијима”, кршењу претпоставке невиности, креирању јавног мњења и утицају медија на децу која су жртве и сведоци злочина разговарамо са др Миланом Шкулићем, професором Правног факултета Универзитета у Београду и судијом Уставног суда Србије.

Често су деца путем медија изложена и детаљима злочина који се догодио у њиховој породици. Како то утиче на психу и будућност деце која су сведоци и жртве?

Дете је отац човека. Ако је дете жртва тешког кривичног дела, а нарочито са елементима насиља, па још ако непотребно буде додатно повређенo у кривичном поступку, што је феномен тзв. секундарне виктимизације, њему се битно смањују шансе да постане успешан човек. У роману „Браћа Карамазови”, Достојевски закључује да „ни највећа срећа човечанства није вредна једне сузе невиног детета”. Дете жртва злочина носи тешке ожиљке кроз цео живот, а нарочито када је жртва сексуалног насиља и посебно када је учинилац блиска особа. Тој деци треба помоћи, како квалитетним законодавством, тако и бољом праксом поступања са жртвама у кривичном поступку. Међутим, ако се дете додатно изложи медијској поплави и када лице таквог детета, а нарочито ране и ожиљци, као и уопште непосредни или посредни подаци о његовом идентитету, почну да пуне насловне стране, онда је оно нажалост тешко жигосано и његова будућност постаје крајње неизвесна.

Како помирити начело јавности и потребу за заштитом приватности у кривичном поступку?

Треба имати на уму да је приватност значајна, не само правна већ и психолошка категорија. Од огромне је важности да се максимално заштити приватност учесника кривичног поступка, а нарочито рањивих и посебно осетљивих категорија, као што су малолетне жртве кривичних дела са елементима насиља.

Драгоцена вредност је приватност. И то на свој начин објашњава Достојевски, када каже да постоје три врсте ствари. Има ствари које човек поверава само пријатељима и ником другом. Нешто не поверава ни пријатељима, већ то чува само за себе. А има ствари за које се боји да их открије и самом себи. Никада никоме не прија повреда његове приватности, али никога то тако тешко не погађа као малолетне жртве тешких кривичних дела са елементима насиља.

Како наука објашњава велику заинтересованост јавности за кривичне случајеве и потребу да се сазна што више „мало познатих” детаља и „одлучи” да ли је неко крив или невин?

Увек је постојало велико интересовање јавности за случајеве из домена криминалитета, па и криминалистичку белетристику, крими-филмове, документарне емисије у разноврсним форматима, посвећене важним суђењима и истрагама. Кривична суђења су често изузетно интересантна за средства јавног информисања. О неким случајевима се много пише и праве се телевизијске емисије. Ту се некада и значајно претерује. Медији се користе за својеврсно рекламирање појединих адвоката, било у функцији браниоца, било пуномоћника оштећеног, а некада се у медијима повређује и приватност учесника поступка. Посебно је лоше када се прејудицира исход конкретног и актуелног кривичног поступка, независно од тога да ли се окривљени унапред, кршењем претпоставке невиности, оглашава кривим или се априорно третира као човек којег свакако треба ослободити.

Увек је у некој мери било притисака на судове, али чини се да се последњих година многа суђења одвијају у медијима.

Данас имамо такозвана медијска суђења, као и својеврсна суђења у медијима, што се често своди и на специфичне медијске злоупотребе, нарочито онда када се у медијима прејудицира исход конкретног кривичног поступка или се покушава створити „очекивање” у јавности о будућој пресуди. Како суд не живи под стакленим звоном, на тај се начин врши и специфичан притисак на суд, што представља и својеврстан вид како правне некултуре, тако и злоупотребе права. Некада и неки несавесни адвокати својим медијским наступима, који су често и веома агресивни, на такав начин себе свесно рекламирају, кршећи тиме начелну забрану рекламирања адвоката.

Како судија треба да се понаша у таквим ситуацијама?

Судија у свом поступању у било којем конкретном предмету мора испољити потпуну непристрасност и одлуку засновати на свом слободном судијском уверењу, утемељеном на слободној оцени доказа, а свакако потпуно независно од било каквих медијских наступа и тако створених „очекивања”. Суд мора донети одлуку крајње сталожено и хладне главе, на темељу свог познавања и примењивања права, као и свих битних чињеница које је утврдио, те захваљујући свом правном резоновању, које се, наравно, увек мора и образложити. Суд не поступа на такав начин да би задовољио јавност и медијску сцену, већ искључиво у циљу законитог и правичног пресуђења. У самом Законику о кривичном поступку дефинисана је сврха кривичног поступка – да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које прописује кривични закон и на основу законито и правично спроведеног поступка.

Грађани су све више изложени анализама разних „стручњака”, који често делују врло убедљиво и добијају велики медијски простор.

Посебан случај медијских злоупотреба у вези са коментарисањем актуелних кривичних поступака, представљају „гостовања” разних квазиексперата за неке области попут на пример, фамозне форензике, која иначе и није ништа друго него, код нас и широм континенталне Европе, већ деценијама постојећа криминалистичка техника. Ти „експерти” у јавности по правилу заступају неке крајње „необичне верзије” у односу на кривично дело које је предмет кривичног поступка. Ради се о својеврсним надрифорензичарима и надрикриминалистима, који су жељни медијског експонирања и саморекламе, али у пракси често наносе и велику штету актуелним кривичним поступцима, а у најмању руку збуњују, па и дезинформишу јавност.

Како се одупрети утицају политичара и јавних личности које се разумеју у све, па и у кривични поступак, па олако дају изјаве о нечијој кривици и „одмеравају” казну?

У науци се већ дуго истиче да на казнену политику, чак и на правноснажан исход појединих кривичних поступака, у пракси значајно утичу и неки ванправни фактори. Од посебног је значаја утицај јавног мњења, нарочито у агресивној форми такозваних медијских спиновања, али ту спадају и изјаве неких политичара и уопште, медијски и јавно експонираних људи, односно уопште, људи који добијају прилику да медијски делују. Нажалост, неки облици медијског експонирања своде се и на специфичне злоупотребе, најчешће у виду својеврсних медијских притисака пре свега, у виду стварања очекивања у јавности у односу на исход кривичног поступка, који прижељкују актери таквих медијских офанзива. Судије су такође и грађани, на које делују и ефекти одређених медијских извештавања. Није спорно да судије ипак морају да се одупру и тој специфичној врсти притиска, како када се ради о начину поступања у кривичном поступку, а посебно у односу на правноснажни исход конкретних кривичних поступака, тако и у погледу изрицања кривичне санкције и одмеравања казне. Судија мора испољити потпуну непристрасност, да суди и одлучује у кривичном поступку ни по бабу ни по стричевима. Могуће је и да неки судија некада у зебњи да ће бити поливен кофом прљавштине у медијима, својом одлуком одабере својеврсно незамерање. Некада тако избегава медијско разапињање. Ипак, то није ни часно ни достојно правог судије. То најчешће није доказиво, али се понекад може уочити/наслутити на једном индицијалном нивоу.

Колико сами новинари својим начином извештавања доприносе притисцима на суд?

Средства јавног информисања и новинари, као њихов основни „кадровски потенцијал”, често се у једном метафоричном смислу означавају и као седма сила. Међутим, свакако није на средствима јавног информисања ни да априорно осуђују, нити да ослобађају, нити да се олако, а често и сасвим рутински упуштају у вредновање одлуке суда, што се у неким случајевима чини и паушално, те на крајње неаргументован начин. Такво поступање је само један од видова изразите правне некултуре, али оно може имати и далекосежно тешке последице, кроз стварање атмосфере у јавности која се тиче „очекиване” и „најављене” судске одлуке. За судије то може бити веома непријатно и реално може макар на једном подсвесном нивоу утицати на њихово резоновање у конкретним предметима.

Да ли је интерес медија важнији у односу на независност судства?

Неки новинари, често жељни сензације и повећања гледаности и тиража по сваку цену, најчешће не познају право ни у неком елементарном смислу, нити уопште имају било какво реално сазнање о релевантним околностима конкретног кривичног дела које је предмет неког актуелног кривичног поступка. У демократском друштву и у правној држави, која се одликује владавином права, новинари немају право да воде медијску кампању ради стварања очекивања у јавности о томе каква би одлука суда „морала да буде” у неком конкретном случају. Немају то право ни учесници и субјекти кривичног поступка, независно од свог процесног статуса. Дакле, то важи како за пуномоћнике оштећеног, тако и за браниоце окривљеног.

Зашто се јавно тужилаштво најчешће не оглашава када адвокати у актуелним случајевима форсирају одбрану својих клијената у медијима?

Адвокатура је часна професија у правној и демократској држави која се одликује владавином права. Племенито је пружати помоћ човеку у невољи, па и правну помоћ, ономе кога је снашла „правна невоља”. Одавно важи да адвокат као бранилац никада не брани кривично дело, већ окривљеног за кривично дело. Право на одбрану је и важно уставно право. Већина адвоката је вредна поштовања. Ипак, неки браниоци свог клијента много више и енергичније бране у медијима, када то реално примарно користе за сопствену промоцију, па и својеврсно заобилажење забране рекламирања адвоката, него што своју функцију одбране реализују на законом прописан начин у самом кривичном поступку. Тако централни начин одбране постаје медијска одбрана, која је крајње једнострана, јер адвокати практично спарингују са замишљеним противником и понашају се попут боксера који не боксује у рингу, већ удара у џак за тренинг, а џак наравно не узвраћа ударце. Такву врсту замишљеног противника није нимало тешко победити. Ту и нема правог ривала. Нема друге стране која би аргументовано опонирала неким зајапуреним и најчешће веома острашћеним адвокатима који у медијима објашњавају да је њихов клијент невин и да нема доказа. Наиме, јавни тужилац као државни орган нема право да се упушта у ту врсту медијских дуела, а оштећени за то најчешће и нема прилику. Некада и нема оштећених, као када се ради о убиству човека који нема блиске рођаке. Наравно, тада у медијима нема ни суда, коме не само да и не приличи да буде актер таквих представа, већ који у правној држави искључиво „говори својом пресудом”.