NIČIM NEIZAZVANA AGRESIJA

Pogođeni učestalim vestima o agresiji adolescenata, odrasli su se zabrinuli. Ali u pokušajima objašnjenja i borbe protiv takvih pojava retko se govori o odgovornosti porodice. Suprotno večnim težnjama, nikada nije bilo moguće imati istovremeno i jare i pare, odnosno, u ovom slučaju, i raspadanje porodice i porodično vaspitano dete. Agresivnost je poprimila neočekivane oblike. Nekada se za za pristojnog dečaka govorilo da je „kao devojčica“. Danas, na stranu ekstremni slučajevi paljenja cigarete na licu i prebijanja jedne devojčice od strane drugih, ali ko se nije suočio s potrebom da siđe sa trotoara ne bi li izbegao sudar sa omladinkom koja ide pravo u susret svojom levom stranom? Šta se po povratku kući dešava s mladićem čije su divljanje na stadionu, uz krupne TV kadrove, posmatrali njegovi otac i majka; čak i ako se zanemari suštinskije pitanje – šta se dešavalo pre toga, od njegovog rođenja do direktnog prenosa njihovog neuspeha?

Uobičajene su samoopravdavajuće priče roditelja o lošem uticaju društva, ulice, televizije itd. Međutim, čak i dete od tri godine koje gleda crtaće, na sreću, nikada ne pokušava da uradi neprihvatljive stvari koje tamo vidi, npr. da skoči kroz prozor i leti kao Petar Pan. Ali šta reći o omiljenoj tezi nekih teoretičara da su adolescenti naučili ubijanje i povređivanje vršnjaka gledajući TV program? Razvlašćeni anksiozni pater familias nestajućeg patrijarhalnog društva koji se krije u kućnom ćošku iza novina, ili napolju, u boljem slučaju u radomaniji, a u gorem, u grčevitoj borbi za egzistenciju – ne može biti dobar identifikacioni uzor.

Nesigurni otac i poslom iscrpljena, frustrirana majka ne uspevaju da daju svom detetu zadovoljavajući odgovor na pitanja: „šta ste mi pružili“, „šta vam vredi vaša škola“...?

A u školi je klasični trougao između roditelja, nastavnika i deteta znatno promenio težište povezivanja: umesto vaspitačke koalicije roditelja i nastavnika, formirana je neprincipijelna koalicija roditelja i deteta, nasuprot nastavniku. Tako je oformljen Bermudski trougao u kojem iščezavaju brodovi s teretom odgovornosti za vaspitanje omladinca. Nastavnici neće da shvate da je baš dete tih roditelja odličan učenik i sprečavaju ga u životnom uspehu, za sada merenom očekivanim ocenama. Šta radi škola, šta radi policija, pitaju se tobože iznenađeni roditelji. Nasilje je prostorno i situaciono definisano kao „školsko“, „ulično“, „navijačko“, „porodično“ itd., i samo nam nedostaje odgovarajući broj školskih policajaca, pozornika, sigurnih kuća i video-kamera. Iscrpljeni egzistencijalnom borbom, roditelji se teše time da se vaspitanje može zameniti osloncem na one koji „treba da rade svoj posao“ (nastavnici, policija, psiholozi, pedagozi), oslobađajući se na taj način jednog vrlo neugodnog osećanja, tj. krivice. Roditelji profesionalizuju i tehniciziraju vaspitanje zahtevom da stručnjaci „rade svoj posao“, ne primećujući da su velikim delom odustali od svog dela posla koji se zove porodično vaspitanje. S druge strane, do krajnosti dovedena maksima o „svom poslu“ je, od Platona do savremenog globalizma, bila ugrađena u ideju savršenog totalitarnog uređenja u kojem idealan tip individue nosi oglav da ne bi skretao sa pravog puta.

Odakle, onda, raspad porodice? Novom globalnom poretku ne treba nijedna institucija jer je ona remetilački faktor koji predstavlja nepoželjnu posebnost, između dve poželjne strane: apsolutne univerzalne moći, s jedne, i atomiziranih, upotrebljivih bezličnih individua, s druge strane. Upotrebljive su, u smislu jednakosti, i žene, pod uslovom da nemaju i ne planiraju decu, kao što to poslodavci revnosno uslovljavaju. Karakteristike posebnosti jednog društva (nacija, patriotizam, crkva, religija, vojska, škola, porodica) padaju jedna za drugom u neravnopravnoj borbi. Poželjni identitet adolescenta je zato apstraktni identitet bezličnog atoma. Roditelji svakako žele da im dete uspe u društvu. Koje vrednosti se danas uopšte mogu navesti kao društveno poželjne, da bi bile zatim prihvaćene u porodici? Izgleda, uz najbolju volju, da su to samo uspeh i novac (što se na kraju svodi na isto). Zaboravlja se pri tome da je u sadašnjem takmičarskom društvu uspeh jednih, nužno, jednak neuspehu drugih. Dakle, u takvom društvu nije moguća neka kantovska maksima ponašanja koja bi vredela za sve i predstavljala univerzalnu vrednost i orijentir, nego se takvo društvo deli na uspešne i one druge, za koje trenutno vrede „jednake šanse“. Suprotno tome, mora se reći da je bilo kakva opšta društvena vrednost bolja od nikakve, kao što je Volter, vatreni borac protiv crkve, rekao: „Da Boga nema, trebalo bi ga izmisliti“.

Poznata je izreka „Kada se dete rodi, treba ga ljuljati“, pri čemu se svakako mislilo i na vaspitavanje. Društvo, odnosno država, sa lamentiranja o mladima trebalo bi da pređe bar na minimalistički realni program koji bi bio uverljiviji i koji bi ublažio problem „bele kuge“ kao ekstremnog i morbidnog oblika nebrige o mladima. Borba protiv agresivnosti omladine bila bi doslednija ako bi se pre svega radilo na prevladavanju maligne autodestruktivnosti nacije koja se po broju smanjuje, stari, umire (ili, što je u celovitom posmatranju isto – ne rađa se). I ako bi se otklonila hipokrizija koja Tanatosu, kao simbolu agresivnosti, daje pravo i pre rođenja.

Neuropsihijatar, Institut za mentalno zdravlje, Beograd