Sedam nagrada za užičku predstavu

Užice. –Ukupno sedam nagrada osvojila je predstava „Putujuće pozorište Šopalović” Narodnog pozorišta iz Užica, koju je stručni žiri (Aleksandar Radulović, Ivan Vuković i Jelisaveta Tatić Čuturilo) proglasio najboljom na ovom „Joakimu”, održanom od 13. do 20. maja u ovogodišnjoj srpskoj prestonici kulture.

Jednoglasnom odlukom stručni žiri je iz ove predstave nagradio i reditelja Milana Neškovića za najbolju režiju, Mariju Kalabić za najbolju scenografiju te Biljanu Grgur za najbolju kostimografiju. Pored toga, od četiri ravnopravne glumačke nagrade tri su dodeljene akterima „Putujućeg pozorišta Šopalović”: Dejanu Maksimoviću (za ulogu Filipa Trnavca), Andrijani Simović (u ulozi Sofije) i Igoru Borojeviću (batinaš Drobac). Četvrtu je dobio Miloš Lazić za ulogu Alena u predstavi „Bog masakra” Kraljevačkog pozorišta.

Festivalska nagrada za najboljeg mladog glumca ili glumicu pripala je Emi Muratović za rolu Ajle u predstavi „Ljudi bez grobova” pozorišta iz Novog Pazara. Specijalna nagrada za kolektivnu glumačku igru dodeljena je ansamblu predstave „Režim ljubavi” Kruševačkog pozorišta.

A o najboljoj predstavi na 60. „Joakimu” odlučivao je i žiri okruglog stola kritike (Borisav Matić, Aleksandra Glovacki i dr Zoran Maksimović). Zvanje najbolje na ovom festivalu oni su jednoglasno dodelili predstavi „Bog masakra” Kraljevačkog pozorišta, koju je režirao Igor Pavlović.

Ovo uspešno umetničko ostvarenje polazi od istoimene građanske komedije Jasmine Reze, ali hrabro interpretira komad kao tragediju koja govori o nemoći civilizacije da se suoči sa nasiljem i da ga spreči. Kroz priču o licemerstvu roditelja iz navodno prefinjene građanske klase i njihovoj nedovoljnoj brizi o deci, „Bog masakra” pokušava da odgovori na pitanje kako je došlo do masakra u „Ribnikaru” i dominacije nasilja u savremenom društvu, obrazloženo je u odluci žirija okruglog stola kritike.

Skupa i važna pitanja umesto jeftinih odgovora

Svoju jednoglasnu odluku da „Putujuće pozorište Šopalović” proglasi najboljom predstavom na 60. „Joakimu Vujiću” stručni žiri festivala ovako je obrazložio: „Jedan od  najpoetičnijih antiratnih klasika na prepoznatljiv Simovićev način. Istražuje odnos umetnosti i politike, zla i lepote, postavljajući pitanja kada je vreme za pozorište, a kada nije. Umesto jeftinih odgovora, postavlja skupa i važna pitanja.”