Седам награда за ужичку представу

Ужице. –Укупно седам награда освојила је представа „Путујуће позориште Шопаловић” Народног позоришта из Ужица, коју је стручни жири (Александар Радуловић, Иван Вуковић и Јелисавета Татић Чутурило) прогласио најбољом на овом „Јоакиму”, одржаном од 13. до 20. маја у овогодишњој српској престоници културе.

Једногласном одлуком стручни жири је из ове представе наградио и редитеља Милана Нешковића за најбољу режију, Марију Калабић за најбољу сценографију те Биљану Гргур за најбољу костимографију. Поред тога, од четири равноправне глумачке награде три су додељене актерима „Путујућег позоришта Шопаловић”: Дејану Максимовићу (за улогу Филипа Трнавца), Андријани Симовић (у улози Софије) и Игору Боројевићу (батинаш Дробац). Четврту је добио Милош Лазић за улогу Алена у представи „Бог масакра” Краљевачког позоришта.

Фестивалска награда за најбољег младог глумца или глумицу припала је Еми Муратовић за ролу Ајле у представи „Људи без гробова” позоришта из Новог Пазара. Специјална награда за колективну глумачку игру додељена је ансамблу представе „Режим љубави” Крушевачког позоришта.

А о најбољој представи на 60. „Јоакиму” одлучивао је и жири округлог стола критике (Борисав Матић, Александра Гловацки и др Зоран Максимовић). Звање најбоље на овом фестивалу они су једногласно доделили представи „Бог масакра” Краљевачког позоришта, коју је режирао Игор Павловић.

Ово успешно уметничко остварење полази од истоимене грађанске комедије Јасмине Резе, али храбро интерпретира комад као трагедију која говори о немоћи цивилизације да се суочи са насиљем и да га спречи. Кроз причу о лицемерству родитеља из наводно префињене грађанске класе и њиховој недовољној бризи о деци, „Бог масакра” покушава да одговори на питање како је дошло до масакра у „Рибникару” и доминације насиља у савременом друштву, образложено је у одлуци жирија округлог стола критике.

Скупа и важна питања уместо јефтиних одговора

Своју једногласну одлуку да „Путујуће позориште Шопаловић” прогласи најбољом представом на 60. „Јоакиму Вујићу” стручни жири фестивала овако је образложио: „Један од  најпоетичнијих антиратних класика на препознатљив Симовићев начин. Истражује однос уметности и политике, зла и лепоте, постављајући питања када је време за позориште, а када није. Уместо јефтиних одговора, поставља скупа и важна питања.”