Diplomatski neuspeh Nemačke i Ruande

Specijalno za „Politiku”

Generalna skupština UN usvojila je rezoluciju o genocidu u Srebrenici podrškom 43 odsto zemalja članica, dok je 57 odsto bilo protiv njenog usvajanja ili uzdržano (od 193 članice – 84 države su glasale za usvajanje, 19 država je bilo protiv usvajanja, 68 uzdržano). Ovakva slika pokazuje diplomatski neuspeh podnosilaca predloga rezolucije, kao i država njenih sponzora, što je prevashodno posledica široke i argumentovane aktivnosti rukovodstva i diplomatije Srbije, smatra prof. dr Milenko Kreća, ugledni profesor međunarodnog prava, koji je obavljao funkcije u najpoznatijim pravnim telima međunarodne zajednice – ad hok sudija u Međunarodnom sudu pravde u slučajevima koji se tiču primene Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida i u Evropskom sudu za ljudska prava, član Stalnog arbitražnog suda u Hagu i član Venecijanske komisije.

Kako ocenjujete glasanje o usvajanju rezolucije o genocidu u Srebrenici?

U proceduralnom smislu, prihvatanje Rezolucije odražava prevagu političkog rezonovanja nad pravnim u odlučivanju o načinu glasanja u Generalnoj skupštini. Pravila o glasanju u Generalnoj skupštini definisana su članom 18 Povelje i, uopšte uzev, zasnovana su na većinskom principu. O važnim pitanjima odluke se donose dvotrećinskom većinom prisutnih članica koje glasaju, a odluke o ostalim pitanjima, uključujući i određivanje dopunskih kategorija pitanja o kojima će se odlučivati dvotrećinskom većinom, donose se većinom prisutnih članova koji glasaju. Ovako formulisane odredbe o glasanju daju osnov za odluke o načinu glasanja na ad hok principu, od slučaja do slučaja, zavisno od preovlađujućih političkih okolnosti.

U praksi Generalne skupštine iznedrilo se i donošenje odluka bez formalnog glasanja, konsenzusom, kao izraz opšte svesti o prihvatljivosti sadržaja rezolucije. Tako je, na primer, rezolucija o Holokaustu 2007. usvojena konsenzusom. Velika većina rezolucija Generalne skupštine usvaja se bez glasanja, dok se ostale, po pravilu, usvajaju dvotrećinskom ili većom većinom. Donošenje rezolucija prostom većinom je izuzetak, koji, sam po sebi, pravno gledano, objektivno diskvalifikuje važnost pitanja o kome se donosi odluka i umanjuje moralnu i političku snagu tako donetih rezolucija kao jedine snage koju, u odsustvu pravne obaveznosti, rezolucije GS poseduju.

Da li je Generalna skupština pravi forum za donošenje rezolucije ovakve sadržine?

Rezolucija o Srebrenici, kao Dan sećanja na zločin u Srebrenici, za razliku od rezolucije o Holokaustu, izričito potvrđuje presude o genocidu, posebno presude Haškog tribunala. To otvara delikatno pitanje odnosa sudske i političke vlasti u svetlu principa vladavine prava. Vladavina prava, za koju se zdušno zalažu kreatori rezolucije, podrazumeva kao temeljeni princip podelu između političke i pravne funkcije. Delovima rezolucije kojima se potvrđuju presude, Generalna skupština, kao političko telo, stavlja se u poziciju verifikatora sudskih odluka, što bi se moglo okvalifikovati kao politička instrumentalizacija predstavničkog tela UN. Sudske odluke ne traže i ne trpe političku verifikaciju ili priznanje, već poziciju duguju svojim inherentnim, formalnim i materijalnim karakteristikama.

Koji su stvarni ciljevi vraćanja na scenu pitanja o događajima u Srebrenici i pritiska na međunarodnu javnost da se glasa za donošenje rezolucije?

Moglo bi se reći da postoje dve grupe ciljeva koji se žele postići rezolucijom o Srebrenici nakon skoro tri decenije od počinjenih zločina. Jednu čine političko-propagandistički: promocija jedne partikularne ideje bošnjačkog dela rukovodstva BiH, pokušaj apsolutizacije jednog viđenja zločina počinjenih u građanskom ratu u BiH. U tom smislu, indikativno je da se BiH pridružila Nemačkoj i Ruandi, kao predlagačima rezolucije, bez odluke nadležnog organa BiH, suprotno odredbama njenog Ustava. Tako je nastavljena praksa započeta odlukama A. Izetbegovića da naloži pokretanje postupka pred Međunarodnim sudom pravde protiv SRJ, iako na to, po Ustavu BiH, nije bio ovlašćen, jer je odluku u ime BiH, po Ustavu, moglo doneti Predsedništvo kao kolektivni organ. U tekstu akta kojim se nalaže pokretanje postupka Izetbegović se predstavio kao „predsednik BiH”. Štaviše, kako je u svom pismu od 24. februara 1993. upućenom predsedniku potkomiteta za evropska pitanja Senata SAD istakao Jadranko Prlić, premijer BiH, Izetbegoviću je mandat istekao 20. decembra 1992, tako da i zbog toga nije mogao da deluje u ime Predsedništva BiH.

Donošenje rezolucije ima i skriveni cilj – neka vrsta političkog anestetika za muslimanski svet, koji je iritiran nespremnošću zapadnog dela sponzora rezolucije da podrži prijem Palestine u punopravno članstvo UN, kao i njihovim stanovištem u pogledu „ilegalne izraelske akcije u okupiranom Istočnom Jerusalimu i ostalom delu okupiranih palestinskih teritorija” (t. 5 dnevnog reda X hitne vanredne sednice GS, maja 2024).

Drugu grupu čine stvarni razlozi – kako oni koji se tiču BiH, tako i oni koji imaju šire značenje. Oni su, po svojim projektovanim posledicama, znatno opasniji. Kada govorimo o BiH, ideja koja je u osnovi rezolucije (što se i ne krije) jeste ideja delegitimizacije Republike Srpske, kako je definisana Dejtonskim sporazumom, i čak njeno određenje kao genocidne tvorevine u kontekstu ustavne rekonstrukcije BiH.

Rezolucija o Srebrenici pozivanjem posebno na presude Haškog tribunala ima i šira, konceptualna značenja koja se tiču zločina genocida. Kako je naglasio profesor na londonskom univerzitetskom koledžu E. Gordi u svom intervju za Bi-Bi-Si, na delu je borba za definiciju genocida, jer je, navodno, definicija genocida data u Konvenciji o genocidu (1948) suviše uska, pa Zapad želi da koristi širu definiciju genocida zbog svojih odnosa sa Rusijom. Oba ova razloga su sa tačke gledišta međunarodnog prava bez osnova, ali ih ne treba potcenjivati imajući u vidu opšti odnos međunarodne politike i međunarodnog prava.

Što se prvog razloga tiče, dovoljno je istaći da je u nadležnosti Haškog tribunala bila individualna krivična odgovornost, kako se, uostalom, ističe i u tekstu rezolucije, a krivična odgovornost kolektiviteta nešto je sasvim drugo. Potonja ne postoji u međunarodnom pravu, budući da pojam krivice za kolektivitete – narod, državu ili sastavne delove države – podrazumeva subjektivni element koji se ne može pripisati apstraktnim bićima. A transfer krivične odgovornosti sa pojedinca na kolektivitet konstrukcija je koja se graniči sa besmislicom.

Koliko su se predlagači rezolucije, njeni kosponzori, kao i oni koji su je podržali, vodili definicijom pojma „genocid”, definisan Konvencijom o genocidu?

Revizija pojma genocida utvrđenog Konvencijom o genocidu započeta je, zapravo, u Haškom tribunalu i predstavlja osnov njegove sveukupne prakse. Tribunal je u svojoj jurisprudenciji gradio koncepciju „lokalizovanog” i „selektivnog” genocida kao sastavnih elemenata genocida u sociološkom smislu koji nema svoj osnov u Konvenciji o genocidu. Treba istaći da je i Međunarodni sud pravde u sporu između BiH i SRJ, opredelivši se za prosto verifikovanje pravnih nalaza Haškog tribunala, možda i nesvesno podržao elemente revizije pojma genocida. Tako je u svojoj presudi iz 2007. prihvatio pojam uništenja grupe koju je Tribunal dao u slučajevima Krstić i Blagojević, a po kome se uništenje grupe proteže i van fizičkog i biološkog uništenja grupe, kao ključnog elementa zločina genocida.

Međutim, u presudi u sporu između Hrvatske i Srbije iz 2015, sud je, poštujući duh i slovo konvencije, nakon detaljne analize zaključio da je domašaj genocida ograničen na „fizičko i biološko uništenje grupe” i na taj način odstupio od određenja uništenja grupe iz svoje presude od 2007.

Bošnjački narod nije bio zadovoljan presudom Međunarodnog suda pravde 2007. godine u sporu između BiH i SRJ. Da li od tada postoje pokušaji revizije ove presude i da li je ona pravno utemeljena?

U političkom rukovodstvu bošnjačkog naroda u BiH već nakon donošenja presude Međunarodnog suda pravde 2007. razmatrala se ideja o reviziji presude sa namerom da se Srbija okrivi za genocid. Formulisan je i pravni tim međunarodnih pravnika, koji je, na inicijativu člana Predsedništva B. Izetbegovića, podneo zahtev za reviziju te presude 23. februara 2017.

Sud je, međutim, već 9. marta 2017. odbacio zahtev. U pismu predsednika suda navodi se da sud smatra da sadržaj ovih pisama pokazuje kako odluku nisu donela nadležna tela, u ime BiH kao države, o pitanju zahteva za reviziju presude od 26. februara 2007, stoga se ne može ništa preduzeti u vezi s dokumentom pod nazivom „Aplikacija za reviziju presude od 26. februara 2007. godine”. Može se usput konstatovati da je sud postupio na jednak način, utemeljen na pravilima međunarodnog prava i odredbi Ustava BiH, do spora između BiH i SRJ pred sudom ne bi ni došlo, jer je inicijativu za pokretanje postupka o primeni Konvencije o genocidu inicirao Izetbegović bez saglasnosti Predsedništva BiH.

Treba dodati, i pored ove proceduralne manjkavosti zahteva BiH, da je Međunarodni sud pravde do sada konsekventno odbijao zahteve za reviziju donetih presuda. Tako je postupio i u slučaju Zahteva za reviziju svoje presude o prethodnim prigovorima iz 1996. godine u sporu BiH i SRJ, koji je 24. aprila 2001. godine podnela SRJ, nakon što je iz neobjašnjivih razloga povukla protivtužbu protiv BiH za genocid i time bitno oštetila svoju poziciju u postupku pred sudom.

Predstavnici kvazidržave Kosovo takođe najavljuju podnošenje tužbe protiv Srbije za „genocid”. Da li je uopšte moguće pokretanje postupka, budući da, po međunarodnom pravu, podnosilac nije država i nije član UN?

Već izvesno vreme najviši predstavnici tzv. Kosova najavljuju podnošenje tužbe protiv Srbije za navodni genocid pred Međunarodnim sudom pravde. O tome se raspravlja i u inostranim, političkim i medijskim krugovima. Ostavljajući po strani činjeničnu stranu tih razmatranja, koja su u očiglednom raskoraku sa pojmom genocida i stvarnim stanjem na KiM u vreme oružane popune, ograničićemo se na proceduralne mogućnosti za pokretanje spora.

Navedeni predlozi su pravni populizam u strogom značenju. Tzv. Kosovo, budući da nije država u smislu međunarodnog prava, te da nije članica UN, ni stranka Statuta Međunarodnog suda pravde, nema ni pravni kapacitet da se pojavi pred sudom ni kao tužilačka ni kao tužena strana. Spoznaja ove elementarne činjenice dovela je do promene u predlozima za pokretanje postupka protiv Srbije pred sudom, tako da se spekuliše o mogućnosti da bilo koja stranka Konvencije o genocidu pokrene taj postupak. Neki pravnici pominju ideju da bi to mogla učiniti Albanija u ime Kosova.

U načelu, ovakva mogućnost postoji u svetlosti koncepcije koju je Međunarodni sud pravde razvio u dva najnovija spora o genocidu – Gambija protiv Mjanmara i Južna Afrika protiv Izraela. Po toj koncepciji svaka ugovornica Konvencije o genocidu, bez obzira na to da li neposredno pogođena navodnim radnjama genocida, može pokrenuti postupak o primeni Konvencije o genocidu pred sudom pod uslovom da postoji jurisdikciona veza između nje i tužene države.

Na putu eventualnog ostvarenja ove mogućnosti stoji, međutim, jedna proceduralna prepreka. Ona je sadržana u rezervi koju je SRJ formulisala prilikom pristupanja Konvenciji o genocidu 12. marta 2001. godine u svojstvu države sukcesora bivše SFRJ. Rezerva predviđa da se SRJ ne smatra vezanim članom IX Konvencije o genocidu, stoga, pre nego što bilo koji spor u kome je SRJ strana može biti podvrgnut jurisdikciji Međunarodnog suda pravde. Na osnovu ovog člana zahteva se poseban i izričit pristanak SRJ u svakom slučaju. Identičnu rezervu na član IX Konvencije o genocidu stavila je i Crna Gora 23. oktobra 2006, nakon proglašenja nezavisnosti.