Uhvatiti život ovde i sada

77. KAN

Kan – Jedan od najlepših filmova 77. Kana svakako je epski kineski film „Uhvaćeni plimama” Đa Žangkea – koji će se u Srbiji u distribuciji „MegaCom Film-MCF” prikazivati pod naslovom „Romantična generacija”. U filmskom fokusu je prolazak vremena kao metafora važnog prelaznog toka u istoriji moderne Kine, od početka novog milenijuma do perioda pandemije kovida 19 2020. godine, i autor kroz priču o jednom paru koji se stalno mimoilazi otvara prostor za ljude i predele koji se menjaju. Ubrzano i nezaustavljivo, pod pritiskom ekonomskog buma i otvaranja Kine prema Zapadu.

 Đa Žangke – slavni kineski scenarista, reditelj, producent, osnivač međunarodnog festivala „Prikriveni tigar, skriveni zmaj” u Pingjau i idejni tvorac umetničkog sela sa filmskom školom i izložbenim prostorom u blizini rodnog grada u pokrajini Šansi, tvorac filmova poput „Džeparoša”, „Platforme”, „Sveta”, „Nepoznatog zadovoljstva”, „Mrtve prirode”, „Dodira greha”, „Planine mogu da odu”, „Pepeo je najčistije beo”, tokom svog ponovnog boravka u Kanu posle višegodišnje pauze u ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” govori i o važnosti dokumentovanja lične perspektive i razumevanja sadašnjeg kineskog trenutka kroz istorijski i filmski objektiv, o pozitivnim i negativnim efektima kulturne razmene između Kine i Zapada, o „hvatanju” uspomena i osnaživanju kineskih žena...

Ovaj vaš film nije samo emocionalno putovanje ljudi, to je i putovanje kroz vreme, kroz protok vremena u Kini?

Ovo je takođe u velikoj meri i putovanje celog proizvodnog procesa filma. Počeo sam sa snimcima iz 2001. godine, zato što je u to vreme bila početna faza digitalnog snimanja i ja to koristim kao način da veoma pogodno uhvatim slike Kine u počecima nove ere, novog milenijuma koji smo iščekivali veoma uzbuđeni zbog onoga što dolazi. U smislu pridruživanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji i osvajanja kandidature za Olimpijske igre. Dakle, kao društvo u to vreme smo bili prilično haotični, ali se činilo da plima energije teče i bilo mi je privlačno da koristim digitalnu kameru.

Koristite glumce kao neku vrstu vodiča kroz predele i vreme promena?

Koristim ih za lutanje i interakciju sa prostorima i gradovima koji su idealni za snimanje u isto vreme. Mnogo je slika snimljeno u poslednjih 20 godina, a da ih čak i nisam pažljivo pogledao ili stigao da ih ponovo pogledam dok kovid 19 nije udario. Tada sam potpuno pauzirao sa svim i imao sam priliku da se izolujem i da stvarno komuniciram sa samim sobom. I onda sam počeo da gledam snimke koje sam snimio u proteklih 20 godina i shvatio sam da je to nešto što sada treba da uradim i da sve pretvorim u početnu tačku filma, a da nisam imao ideju kakav bi mogao da bude njegov kraj.

Vaša filmska preokupacija modernom istorijom vaše zemlje čini vas svojevrsnim nezvaničnim hroničarem Kine?

Ne mogu da kažem da sam istoričar ili hroničar, ja sam samo reditelj. Ali mislim da postoji mnogo načina da se snimcima zabeleži i zadrži istorija i koristim film kao medij da igram svoju ulogu pokušavajući da uhvatim nešto od toga. Tokom procesa montaže postavilo se tu mnogo izazova, ti dvadesetogodišnji snimci su bili i povezani i nepovezani, veoma fragmentirani. Izazov je bio kako montirati ili odabrati snimak i ukrojiti ga u nešto što je organski koherentno i sa nekim kontinuitetom, tako da možemo da kreiramo narativ novog filma o ljudskim subjektima, likovima, prostorima, o prirodi i gradovima. Stvoriti film bez mnogo dijaloga i koristi apstraktni zvuk kako bih omogućio gledaocima da sami interpretiraju detalje.

Kroz sve ovo što smo videli vi ste nekako emotivno uhvatili i sebe iako ste iza objektiva kamere?

Jeste, emocije koje sam imao kao filmski stvaralac tokom ovih različitih godina pravljenja filmova i snimanja ovih različitih slika. Ovo zaista dokumentuje moju sopstvenu perspektivu, sopstvenu subjektivnost kao stvaraoca u različitim vremenima. Bilo je važno za mene kao filmskog stvaraoca koji pokušava da uhvati ovde i sada, posebno kada smo svi u Kini doživeli toliko promena i transformacija u poslednjih 20 godina – političkih, ekonomskih, tehnoloških. Kao društvo mi idemo trenutno u ono što zovemo preopterećenjem informacijama. I onda, sa ovim konkretnim kontekstom, kako ćete razumeti šta se trenutno dešava, a da se ne osvrnete unazad, da ne koristite istorijsku perspektivu da biste ispitali gde smo bili i gde smo sada. Bez toga nećemo moći jasno da sagledamo izazove sa kojima se trenutno suočavamo.

Vidimo u filmu sve promene i uočavamo veliki uticaj zapadne kulture u današnjoj Kini, kakvo je vaše mišljenje o tome?

Od 2001. počinje deo globalizacije i vidite da se Kina otvara i ima veliku ekonomsku transformaciju, sa prilivom brendova i filmova iz zapadnih društava, što ima ogroman uticaj na kinesko društvo. To su i dobri i ne tako dobri uticaji. Ovi ne baš dobri uticaji podrazumevaju dolazak novog koncepta konzumerstva, a to nije nešto na šta smo bili navikli u prošlosti. Ali, činilo se da postoji i pozitivna strana uticaja koje vidimo, jer ti novi koncepti zajedno sa globalizacijom i vesternizacijom unose u Kinu i buđenje ženske svesti i religijskih sloboda.

Da, u filmu vidimo i crkvu, ali i glavnu junakinju koja se oslanja sama na sebe?

U početku je moja junakinja, mlada, naivna, razmišlja o tome da njena definicija ličnosti mora da se oslanja na romantičan odnos sa muškarcem koji joj se dopada i kojeg stalno pokušava da nađe. Kada je donela svesnu odluku da je gotovo, to simbolizuje njenu transformaciju. Konačno shvatanje da treba da živi dostojanstven život ne oslanjajući se ni na koga osim na sebe. I možete je videti na kraju filma kao nezavisnu, snažnu žensku osobu koja pokušava da živi svoju istinu. Ima svoj život i veoma snažan osećaj individualne vitalnosti. Ne treba joj muškarac, pa čak ni porodica, ali istovremeno ima i tugu. I to je deo zapadnog ili novog koncepta koji je uveden u Kinu – to da neko ide kroz život sam ne oslanjajući se ni na koju vrstu međuljudskih odnosa.

Sve veća otuđenost?

Da, a i to je vrsta promena u Kini koje želim da prikažem u ovom mom filmu.

Postoji li Mao Cedung u današnjoj Kini još na neki način osim na nagorelom portretu?

Poslednjih godina u Kini možete ponovo vidite postere sa Maovim portretima i to nešto znači i signalizira. Nisam želeo da imam dihotomizovanu ideju o tome šta se uvodi kao zapadnjačka ideja. Mislim da su to veoma humanističke ideje koje svi delimo. I mislim da je to više ideja modernosti. Šta znači živeti u modernom društvu da ceo svet čita i razmišlja o ovoj dihotomizaciji Istoka i Zapada? Ali, da, ima ljudi koji se ponovo okreću Maovim idejama i filozofiji. Danas je u Kini sve mnogo sređenije, ali ljudi su izgubili strast i motivaciju. Ovo se provlači kroz film kao moj lični osećaj. To je ono kroz šta sam prošao, ali verujem da je to i uobičajena emocija među ljudima u Kini.

Posle toliko dugih pandemijskih godina ponovo ste se vratili u Kan? I vaš festival u Pingjau će ponovo ugostiti strance?

Prvi put posle šest godina sam u Kanu i za kineske autore je važno da pokažemo svetu da nismo stali, da nikada nismo prestali da snimamo i pričamo naše priče i da nikada nismo izgubili hrabrost. Pingjao festival će ponovo ugostiti strance. Vi ste bili jedan od pionira na mom festivalu od prvog izdanja pa sve do pandemije i znate sa koliko truda i uspeha smo ga gradili i izgradili. Došli biste ponovo?

Naravno, ne treba mi viza pa mi je lako da vam dođem.

Da, mi sa Srbijom imamo bezvizni režim i to je veoma dobro.

Znate da je vaš predsednik Si Đinping tik pred Kan boravio u Beogradu?

Da, video sam to u svim našim medijima. Srbija je prijateljska zemlja i volim da imam vaše filmove na mom festivalu...