„Zlatna palma” filmu „Anora”

77. KAN

Dubravka Lakić

Kan – Bilo je ovo pravo američko izdanje Kanskog festivala. A i završilo se u tom stilu. Na sceni velike dvorane Teatra Limijer legendarni Džordž Lukas prima počasnu „Zlatnu palmu” iz ruku takođe legendarnog Frensisa Forda Kopole, a onda u ovakvom društvu predsednica žirija američka rediteljka Greta Gervig, tvorac filma „Barbi”, proglašava pobednika – „Anoru”, američkog reditelja Šina Bejkera. Francuzi, takođe dominanti na festivalu, u završnoj večeri ostali su u američkoj senci.

Bejker kao 77. kanski pobednik sa scene posvećuje svoj film „svim seksualnim radnicama i radnicima na svetu”. Njegova „Anora” i jeste film o čudesnom životu bruklinske seksualne radnice Ani (izvrsna Miki Medison). Ona će u jednoj od svojih „radnih” noći u čuvenom klubu za odrasle upoznati mlađanog i entuzijastičnog Rusa (mladi i talentovani Ukrajinac Marko Ejdeljštajn), inače bezbrižnog sina čuvenog ruskog oligarha (igra ga slavni ruski glumac Jurij Borisov) i vremenom se upustiti u ljubavnu aferu koja vodi čak i do mogućeg braka. Bejkerova „Anora” je energetski dinamična crna komedija puna neizvesnosti i humora u stilu filmova braće Koen. Dopadljiv za gledanje i sa velikim komercijalnim potencijalom, ali među glavnim takmičarima za ovogodišnju „Zlatnu palmu” ipak je važio za autsajdera. Bar smo svi mi ovde tako mislili dok nam Greta Gervig nije rekla suprotno.

Kako bilo, tek žiri pod njenim predsedničkim vodstvom ipak se nije ogrešio o neke od boljih ovogodišnjih takmičara. Festivalski Gran-pri otišao je u ruke indijskoj rediteljki Pajali Kapadiji za unikatan i autentičan film „Sve što zamišljamo kao svetlo”, humanoj i nežnoj priči o tri medicinske sestre u velikom indijskom gradu, koji je prikazan među poslednjima na festivalu. Velika Nagrada žirija (Jury Prize), kao i nagrada za najbolju žensku rolu koja je pripala ansamblu glumica u sastavu: Adrijana Paz, Zoe Saldana, Selena Gomes i Karla Sofija Gaskon, otišle su u ruke francuskom reditelju Žaku Odijaru – tvorcu filma „Emilija Perez” i njegovim protagonistkinjama. Reč je o trilerskom mjuziklu o vođi jednog meksičkog narko-kartela koji kao transrodna osoba želi da promeni pol i definitivno postane žena (igra ga Karla Sofija Gaskon, koja je nekada bila Karlo)...

Nagrada za najbolju režiju pripala je portugalskom reditelju Migelu Gomešu za vizuelno poetski i moćan, a po tonu melanholični film „Velika turneja”, o azijskom putovanju jedne zaljubljene žene u potrazi za nekadašnjim službenikom britanske imperije kojeg večno voli od trenutka kada ga je upoznala u Rangunu, u Burmi 1917. godine.

Za film koji je bukvalno u poslednjem trenutku bio ubačen u takmičenje za „Zlatnu palmu” i bio poslednji prikazan uvedena je i kanska „Specijalna nagrada”. Uručena je u ruke iranskom reditelju Muhamedu Rasulofu za tek dovršeni film, političku dramu „Seme svete smokve” u kojoj prikazuje sudskog službenika u usponu koji potpisuje papire za egzekuciju političkih protivnika iranskom režimu, dok njegove slobodarski nastrojene ćerke preispituju njegovu ulogu. Rasulofu su pripale i nagrade Međunarodnog žirija kritike – Fipresci, kao i nagrada Ekumenskog žirija, a uručenje zvanične Specijalne nagrade u teatru Limijer izazvalo je ovacije. Sam Rasulof, koji je do pre koji dan u Iranu čekao na završnu sudsku potvrdu svoje dugogodišnje zatvorske kazne, te je tik pred početak kanskog festivala sa rancem na leđima, u južnim predelima svoje zemlje peške prešao ilegalnu granicu, pridruživši se zauvek svojoj porodici koja ga je čekala u Nemačkoj. Rasulof se u Iran više neće vraćati. Razumljivo je i zašto…

Kansku nagradu za najbolji scenario osvojila je francuska autorka (i scenarista i reditelj) Korali Farže za feministički film „Supstanca” sa izvrsnom Demi Mur u glavnoj ulozi, o opsednutošću večitom mladošću i upotrebi botoksa i raznoraznih kiselina u potrazi za večitom lepotom. Nagrada za najbolju mušku rolu pripala je britanskom glumcu Džesiju Plemonsu za tri različite uloge koje je imao u neobičnom (i ne mnogo uspešnom) triptihu oskarovca Jorgosa Lantimosa „Sva lica dobrote”. „Zlatnu kameru” za najbolji debitantski film osvojio je Norvežanin Halfde Ulman Todel za „Armanda”, dok je nagradu za najbolji kratki film osvojio Nebojša Slijepčević za hrvatsko-srpski film „Čovek koji nije mogao da ćuti”.

Većinu nagrađenih filmova, kao i još mnogih drugih za festivalsko i bioskopsko prikazivanje u Srbiji (i regionu) obezbedila je distributerska kuća „MegaCom Film – MCF”. Među njima je i „Megalopolis” Frensisa Forda Kopole kao epska futuristička drama sa Adamom Drajverom u glavnoj ulozi, ali i liderom ogromnog glumačkog ansambla u kojem su i legende poput Dastina Hofmana i Džona Vojta.

Ovogodišnji Kanski festival najviše će se pamtiti po jednom ne baš beznačajnom detalju. Gotovo da nije bilo filma čije je trajanje bilo manje od dva, dva i po sata (i više)! Iscrpljujuće i za filmske kritičare i profesionalce, ali i za same „obične” gledaoce. I zato mi je tokom ovih kanskih iznurujućih dana i noći često na um padao finski kultni reditelj Aki Kaurismaki, koji mi je jednom rekao: „Ako nisi sposoban da u sat i po u filmu kažeš ono što si želeo da kažeš, onda se j..i!”  I u pravu je. Od prevelike dužine su „patili” bukvalno svi kanski pobednici. Zapravo, svi takmičarski filmovi osim šarmantnog i voljenog „Moj Marčelo” francuskog autora Kristofa Onorea.

Bio je ovo 77. Kan. Što se tiče onog viđenog u glavnoj selekciji, prošlogodišnje izdanje je bilo daleko bolje. Ne treba zbog toga kriviti umetničkog lidera Tjerija Fremoa. Ovogodišnja ponuda je bila takva kakva je bila i on je među više od hiljadu prijavljenih filmova izabrao one za koje je smatrao da mogu biti reprezentativni i koji mogu da dolikuju najznačajnijem filmskom festivalu na svetu. I bilo je tako kako je bilo. Američko-francuski. Videćemo uskoro šta je spremila Venecija...