„Златна палма” филму „Анора”

77. КАН

Дубравка Лакић

Кан – Било је ово право америчко издање Канског фестивала. А и завршило се у том стилу. На сцени велике дворане Театра Лимијер легендарни Џорџ Лукас прима почасну „Златну палму” из руку такође легендарног Френсиса Форда Кополе, а онда у оваквом друштву председница жирија америчка редитељка Грета Гервиг, творац филма „Барби”, проглашава победника – „Анору”, америчког редитеља Шина Бејкера. Французи, такође доминанти на фестивалу, у завршној вечери остали су у америчкој сенци.

Бејкер као 77. кански победник са сцене посвећује свој филм „свим сексуалним радницама и радницима на свету”. Његова „Анора” и јесте филм о чудесном животу бруклинске сексуалне раднице Ани (изврсна Мики Медисон). Она ће у једној од својих „радних” ноћи у чувеном клубу за одрасле упознати млађаног и ентузијастичног Руса (млади и талентовани Украјинац Марко Ејдељштајн), иначе безбрижног сина чувеног руског олигарха (игра га славни руски глумац Јуриј Борисов) и временом се упустити у љубавну аферу која води чак и до могућег брака. Бејкерова „Анора” је енергетски динамична црна комедија пуна неизвесности и хумора у стилу филмова браће Коен. Допадљив за гледање и са великим комерцијалним потенцијалом, али међу главним такмичарима за овогодишњу „Златну палму” ипак је важио за аутсајдера. Бар смо сви ми овде тако мислили док нам Грета Гервиг није рекла супротно.

Како било, тек жири под њеним председничким водством ипак се није огрешио о неке од бољих овогодишњих такмичара. Фестивалски Гран-при отишао је у руке индијској редитељки Пајали Кападији за уникатан и аутентичан филм „Све што замишљамо као светло”, хуманој и нежној причи о три медицинске сестре у великом индијском граду, који је приказан међу последњима на фестивалу. Велика Награда жирија (Jury Prize), као и награда за најбољу женску ролу која је припала ансамблу глумица у саставу: Адријана Паз, Зое Салдана, Селена Гомес и Карла Софија Гаскон, отишле су у руке француском редитељу Жаку Одијару – творцу филма „Емилија Перез” и његовим протагонисткињама. Реч је о трилерском мјузиклу о вођи једног мексичког нарко-картела који као трансродна особа жели да промени пол и дефинитивно постане жена (игра га Карла Софија Гаскон, која је некада била Карло)...

Награда за најбољу режију припала је португалском редитељу Мигелу Гомешу за визуелно поетски и моћан, а по тону меланхолични филм „Велика турнеја”, о азијском путовању једне заљубљене жене у потрази за некадашњим службеником британске империје којег вечно воли од тренутка када га је упознала у Рангуну, у Бурми 1917. године.

За филм који је буквално у последњем тренутку био убачен у такмичење за „Златну палму” и био последњи приказан уведена је и канска „Специјална награда”. Уручена је у руке иранском редитељу Мухамеду Расулофу за тек довршени филм, политичку драму „Семе свете смокве” у којој приказује судског службеника у успону који потписује папире за егзекуцију политичких противника иранском режиму, док његове слободарски настројене ћерке преиспитују његову улогу. Расулофу су припале и награде Међународног жирија критике – Фипресци, као и награда Екуменског жирија, а уручење званичне Специјалне награде у театру Лимијер изазвало је овације. Сам Расулоф, који је до пре који дан у Ирану чекао на завршну судску потврду своје дугогодишње затворске казне, те је тик пред почетак канског фестивала са ранцем на леђима, у јужним пределима своје земље пешке прешао илегалну границу, придруживши се заувек својој породици која га је чекала у Немачкој. Расулоф се у Иран више неће враћати. Разумљиво је и зашто…

Канску награду за најбољи сценарио освојила је француска ауторка (и сценариста и редитељ) Корали Фарже за феминистички филм „Супстанца” са изврсном Деми Мур у главној улози, о опседнутошћу вечитом младошћу и употреби ботокса и разноразних киселина у потрази за вечитом лепотом. Награда за најбољу мушку ролу припала је британском глумцу Џесију Племонсу за три различите улоге које је имао у необичном (и не много успешном) триптиху оскаровца Јоргоса Лантимоса „Сва лица доброте”. „Златну камеру” за најбољи дебитантски филм освојио је Норвежанин Халфде Улман Тодел за „Арманда”, док је награду за најбољи кратки филм освојио Небојша Слијепчевић за хрватско-српски филм „Човек који није могао да ћути”.

Већину награђених филмова, као и још многих других за фестивалско и биоскопско приказивање у Србији (и региону) обезбедила је дистрибутерска кућа „MegaCom Film – MCF”. Међу њима је и „Мегалополис” Френсиса Форда Кополе као епска футуристичка драма са Адамом Драјвером у главној улози, али и лидером огромног глумачког ансамбла у којем су и легенде попут Дастина Хофмана и Џона Војта.

Овогодишњи Кански фестивал највише ће се памтити по једном не баш безначајном детаљу. Готово да није било филма чије је трајање било мање од два, два и по сата (и више)! Исцрпљујуће и за филмске критичаре и професионалце, али и за саме „обичне” гледаоце. И зато ми је током ових канских изнурујућих дана и ноћи често на ум падао фински култни редитељ Аки Каурисмаки, који ми је једном рекао: „Ако ниси способан да у сат и по у филму кажеш оно што си желео да кажеш, онда се ј..и!”  И у праву је. Од превелике дужине су „патили” буквално сви кански победници. Заправо, сви такмичарски филмови осим шармантног и вољеног „Мој Марчело” француског аутора Кристофа Онореа.

Био је ово 77. Кан. Што се тиче оног виђеног у главној селекцији, прошлогодишње издање је било далеко боље. Не треба због тога кривити уметничког лидера Тјерија Фремоа. Овогодишња понуда је била таква каква је била и он је међу више од хиљаду пријављених филмова изабрао оне за које је сматрао да могу бити репрезентативни и који могу да доликују најзначајнијем филмском фестивалу на свету. И било је тако како је било. Америчко-француски. Видећемо ускоро шта је спремила Венеција...