Torpedo ispaljen iz Budimpešte

Mađarski premijer Viktor Orban zna da blokira Evropsku uniju oko važnih pitanja proširenja, zajedničkog budžeta ili paketa pomoći Ukrajini, NATO oko članstva Švedske ili zajedničke politike suprotstavljanja ruskoj agresiji, ali kao osvedočeni nacionalista voli da kaže da nije proruski, već promađarski lider.

Kako god, najomiljeniji zapadni političar Vladimira Putina nastavlja da torpeduje partnere procenjujući da su njegovi ucenjivački kapaciteti dovoljno snažni, a EU nedovoljno efikasna jer odluke mora da donese konsenzusom, a on uvek nađe saveznika da stavi veto.

Orban je sankcije Rusiji proglasio „besmislenim” i odbio da podrži 14. paket kaznenih mera, dva meseca posle agresije ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog nazvao je „protivnikom”, odbio je da Kijevu isporuči oružje, dugo blokirao „ludu misiju” paketa pomoći EU vrednu 50 milijardi evra i izjavljivao da bi članstvo Ukrajine u EU predstavljalo „katastrofu”. Odbija reizbor Ursule fon der Lajen za predsednicu Evropske komisije.

Iako Mađarska pomaže misije NATO u Iraku i na Kosovu, Orban sada kaže da neće finansirati niti učestvovati u NATO operacijama u Ukrajini. „Moramo da redefinišemo našu poziciju unutar vojne alijanse”, poručuje optužujući partnere da se pripremaju za globalni konflikt iako su strahovi da bi Rusija mogla da napadne neku članicu NATO-a „neosnovani”.

Država koja je nekada bila primer uspešne postkomunističke transformacije postala je 2010, kada su Orban i njegova konzervativna stranka Fides uzeli vlast, model meke autokratije i evropski inkubator nacionalizma. Orban je 2014. najavio nastanak države u kojoj lideri ne moraju da brinu da će ih neko kontrolisati. Ponosni izumitelj pojma „neliberalna demokratija” ubrzo je dobio sledbenike po SAD, Italiji, Poljskoj, Slovačkoj...

U obnovljenom jednopartijskom miljeu pokrenuo je „kulturnu kontrarevoluciju” protiv „dekadentne” Evrope, njene globalizovane politike, multikulturalnosti i načina života. Cementirao je nacionalizam u narodu koji je sklon sopstvenoj „izuzetnosti”. Mikloša Hortija, saradnika nacista koji je upravljao Mađarskom tokom Drugog svetskog rata i hiljade Jevreja poslao u smrt, proglasio je „izuzetnim državnikom”.

Dok je stvarao mrežu korumpiranih oligarha kojima je omogućio kontrolu nad institucijama, sistematski je urušavao vladavinu prava, gušio medije, pritiskao organizacije civilnog društva i izvršio čistku liberalnih intelektualaca, akademika i profesora.

Tako se dogodilo da Orbanova rešenost da sruši posleratni liberalni konsenzus postane jedan od najvećih izazova Evrope, ali njegova taktika nije nova i vraća u vremena kada su austrijska carevina i ugarska kraljevina činile Habzburšku monarhiju.

Mađari su tada, kao i sada, ucenjivali partnera, što je bio odgovor na surovo gušenje ustanka 1848–1849, kojim je Beč uzvratio na mađarski zahtev za više autonomije. I bili su uspešni: 1867. proglašena je dualna carsko-kraljevska monarhija dve suverene države, Austrije i Mađarske.

Kajzer Franc Jozef bio je, kao i EU danas, spreman na mnoge ustupke kako bi sačuvao jedinstvo, a u Budimpešti su koristili sva sredstva kako bi ostvarili svoje ciljeve. Mađarska je krajem 19. veka bila žitnica Ka-und-Ka imperije, ali je znala da na nekoliko godina proizvodnju spusti na nivo tek toliko da ima za sebe. Blokirali su budžet, prestali su da plaćaju poreze i bojkotovali institucije.

U Habzburškoj monarhiji tog vremena nemački nije bio obavezan i u upotrebi je bilo 13 jezika, od kojih je car mnoge tečno govorio. Bio je to simbol integracija i multikulturalnosti. Iako je u Ugarskoj tek 40 odsto ljudi govorilo mađarski, odmah posle proglašenja dualne monarhije u Budimpešti je donet zakon koji je propisivao da se govori samo mađarski. Sve škole sem mađarskih su zatvorene.

Parlament se 1903. suprotstavio imperijalnom zakonu o jezicima i odbio da odobri vojni budžet. Kajzer je te godine ipak slomio ugarsku blokadu: iznenada je predložio veoma liberalan zakon koji je manjinama dao značajno veća prava glasa. Budimpešta je odmah odobrila budžet, a Beč je potom povukao zakon.

Istorija se ponavlja. Danas Orban zahteva viši stepen suvereniteta unutar EU i odbranu nacionalnog identiteta. Što je veći pritisak na Orbana da se usaglasi, on se sve dublje ukopava spreman na ucene. Konstanta je da želi što više EU novca.

Brisel je početkom godine počeo da kažnjava svog nepoćudnog člana pa je povukao subvencije vredne 20 milijardi evra zbog korupcije i urušavanja pravne države. Orban je uzvratio blokadom svih odluka koje su mu se našle na putu, ali njega bi i više od subvencija neophodnih ekonomiji, pogodilo kada bi se Mađarskoj uskratilo pravo glasa u Savetu Evrope.

Kakve su šanse da ta tzv. nuklearna opcija bude aktivirana? Relativno male jer u EU ima još lidera koji strahuju da bi posle Orbana oni mogli da dođu na red, što znači da će Mađar nastaviti da prkosi većini Evropljana. Ucenjivačka taktika je ista kao u vremenima Habzburga, ali istorija nudi još jednu poruku: Mađarska je bila poslednja koja je napustila imperiju kada se raspala na kraju Prvog svetskog rata 1918.

Mađarska ne želi da napusti EU. Orban je moćniji unutra nego što bi bio napolju, pa tu poziciju koristi da pruža ruku prijateljstva desnim nacional-populistima i po zapadnom Balkanu, regionu koji prepoznaje kao unosan za investiranje.

Orban je iskusan politički veteran. Bio je premijer 1998–2002. i ponovo od 2010, a da li može da se pokaže da njegova želja da bude u središtu pažnje previše iritira zapadne partnere koji veruju da je počeo da se preigrava.

EU sprema poteze poput kajzera Franca, ali on ima drugu računicu. Veruje da će krajnja desnica na junskim izborima za Evropski parlament napraviti dosad nezabeležen proboj, što bi značilo da će dobiti nove političke prijatelje.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista